U skladu sa aktuelnim političkim događanjima u Srbiji, javna artikulacija političkih ideja je vrlo kompleksna jer zahteva odgovorno iznošenje mišljenja. U prethodnom njuzleteru (Tko nas pomiri 1. deo) sam isticao konačno ideološko vraćanje studenata u liberalni okvir koji je, tvrdim, u suštinskoj vezi sa EU politikama i njenom ideologijom. Simultano sa presekom lokalnog političkog stanja, najpre studentske borbe, sam se na istom mestu dotakao opštijeg ideološko-političkog polja mejnstrim opozicione scene, koja i stoji snažno na ovim pozicijama.  

Kao što je čitaocima ovog njuzletera poznato, mejnstrim građansko-opozicioni tabor nije prestajao sa najrazličitijim nasrtajima od samog početka studentske borbe, gde je gostovanje profesorke Popović u Utisku nedelje i njeno agresivno promovisanje ideologije ljudskih prava činilo jedan paradigmatski oblik submisivne politike, odnosno upravo ideologije koja prati, pretenduje i kandiduje Srbiju za “društvo evropskih vrednosti”. 

Sa jedne strane, izlaganje profesorke Popović je imalo paradigmatski karakter budući da se radi o osobi koja se teorijski, karijerno i ideološki nalazi u “NVO prostoru ljudskih prava”. Ovaj prostor kao i rad lokalnih NVO sam dublje analizirao kroz objašnjenje funkcije “politike sećanja i pomirenja“, koje su dalje otkrile osnovu američke spoljne politike, odnosno “neformalnog” imperijalizma kroz foreign aid, odnosno USAID. 

Sa druge strane, upravo je NVO (kao servisna funkcija EU ideologije, o čemu će biti reči kasnije) i njene različite politike unutar pozicije “borbe za ljudska prava” ključ trasiranja linije demarkacije kako regresivnih pozicija, tako i progresivnih politika, što kod nas, što u svetu.
U tom smislu je odavno jasno svakome, ko prati lokalnu politiku, da je među javnim političkim opcijama opozicije na delu monopol mejnstrim opozicije koja je na jasnim građanskim, odnosno pro-EU i mahom NATO pozicijama.

Ipak, iako postoje razlike unutar građansko-opozicionog korpusa, gde se strukturno i ideološki razlikuju akteri i organizacije, jedna stvar je jasna. Dok je neko za NATO, neko u stranci, neko protiv blokada, neko za plenume.. većina jeste za Evropsku uniju. Ova politika je glavni problem bilo kakvog otpora SNS-u odnosno Vučiću. od 2000ih, pa i od 2012. godine, Evropa, a često i NATO zaista nemaju alternativu.

Sa druge strane, uprkos ovoj činjenici, usled aktuelnih signaliziranja pojedinaca iz vlasti (ne zvanične države Srbije(!)) protiv EU, kao i političke pozicije kojom se, iako krajnje opravdano kritikuje zvanična opozicija (upravo zbog EU-NATO politike) vrlo suptilno (iz nekakve upitne nužde trenutnog opredeljivanja) prenebregava upravo EU-NATO politika sadašnje vlasti i vrši legitimizacija ove političke opcije kroz teorijsku poziciju (levu, radničku, anti-imperijalističku, itd) koja ona to ni teorijski ni praktično ne može da bude.

Zašto EU i NATO moraju da imaju alternativu?

Nepodeljena svetska i civilizacijska činjenica je da Izrael čini genocid u Gazi. Najpre bombardovanjem civilnih objekata (bolnica, škola, itd), onda ubijanjem, klanjem, svirepim izgladnjivanjem, i drugim zločinima. Prema nekim procenama,u Gazi je od 2023. godine ubijeno oko 19 000 dece. Dakle, za samo dve godine. Nisam siguran da smo svesni ove brojke i količine ovog pokolja nevinih duša. 

…

Za svo ovo vreme, politika EU i njenih lidera je kristalno jasna. Sem unisone novčane, vojne, logističke i svake druge podrške Ukrajini, kada je reč o spoljnoj politici nijedna članica nije uvela sankcije Izraelu, niti konkretnije reagovala, čak i unutar legalističke paradigme EU ljudskih prava sem povremenih izjava kao što je izjava španskog premijera da je u pitanju genocid. 

Spoljna politika EU povlači njenu politiku rešavanja unutrašnjih pitanja, zbog čega je primera radi unutar u centralnim EU zemljama (Nemačkoj, Francuskoj, itd) moguće izražavati sve slobode izražavanja osim govora da se u Gazi vrši genocid i da je EU (odnosno njene zemlje članice) saučesnik u tome. Ovo važi i za govor o Rusiji, odnosno bilo kakvoj kritici Ukrajine.

Budući da EU ne postupa u skladu sa svojim principima (i ugovorima sa Izraelom), njeno uzdržavanje od sankcija, uniforme kritike, itd znači samo da EU zvanično ne priznaje da Izrael čini genocid. Da se ne bi izvukli takvi zaključci, EU, kako je jasno sve većem broju ljudi čak i unutar EU, insistira na tome da je u pitanju “humanitarna kriza”. 

Sa jedne strane, EU ne može prestati sa podrškom Izraelu iz čisto materijalnih razloga. Između ostalog, EU je najveći partner Izraelu u trgovini kao i slanju oružja. Sa druge strane, upravo kontekstualizovanje genocida kao “humanitarne krize” otvara prostor za EU da se uzdrži od snažnijeg upliva (jer valjda “nije povređeno internacionalno pravo”) ali i da organizuje svoj dobro poznati mehanizam humanitarne pomoći (od 2023. godine je EU povećala “humanitarnu podršku” Gazi sa preko 450 miliona evra). 

Upravo ova dvostruka politika (podrške i savezništva sa Izraelom) i slanja humanitarne pomoći Palestini (uz povremene izjave osude) predstavlja esenciju imperijalnog projekta EU. Logika je gvozdena, budući da ono što važi van, važi i unutar Evropskog kontitenta. U tom smislu, izjave Ursule fon der lajen, Marte Kos, Kaje Kalas i drugih evropskih birokrata imaju identičnu (toplo-hladno) strukturu kada posete Srbiju: Podrška studentima ali i podrška naporima vlasti. Do koje mere je ovo postalo očigledno govori i to da su čak i “EU nema alternativu” snage počele javno da ih kritikuju kroz apel Pokreta slobodnih građana i Zeleno levog fronta u vidu javnog pisma da EU zvaničnici prestanu sa kršenjem EU vrednosti.

Formalno priznanje od EU da je u pitanju genocid bi podrazumevalo povlačenje snažnijih koraka (sankcije, prekid trgovine, slanja oružja, radikalnije izjave, promena kursa, itd) što je nemoguće jer bi u tom slučaju zvanična politika EU, koja je bila i jeste na snazi sve vreme, da je masovno istrebljenje jednog naroda svo ovo vreme predstavljalo legitiman čin u vojnom sukobu, odnosno američkim CIA jezikom –  kolateralna šteta. To se moglo i nekako pravdati ranije i sa manje žrtava ali je teško ovoliko stradanja priznati kao grešku unije čak 25 zemalja plus Amerika. 

Upravo atom ovake odluke i posledica je vidan, kada je reč o poslednjoj najavi Nemačkog kancelara Merca koji najavljuje prekid slanja oružja Izraelu, nakon skoro dve godine neprestane vojne podrške! Šta se u međuvremenu promenilo? Previše dece je umrlo? Dovoljno da je bilo dovoljno oružja?

NATO – vojni pritisak 

NATO je od starta predstavljen kroz slojeve paranoje i deluzije. Na potpisivanju saveza je tadašnji predsednik SAD Hari Truman u svom obraćanju (u kojem se reč “mir” u raznim oblicima pojavljuje čak 18 puta) naglašavao kooperaciju odbrane bez svrhe bilo kakve “agresije protiv drugih ljudi”. Izraz “drugi ljudi” su, bez dileme, države i narodi van NATO pakta.

Ipak, 24. marta 1999. godine, se upravo desila najgrublja povreda upravo onoga što je na početku ispostavljeno kao svrha saveza. Tada smo baš mi bili eskperiment na kojem će internacionalni zakon da se krši (ko da je to bitno), a u kojem će narodne i nevine žrtve (oko dve hiljade civila za dva i po meseca) biti (zvanični stav NATO-a) posmatrane upravo kao kolateralna šteta. 

O licemerju EU institucija dovoljno govori finalni izveštaj Ujedinjenih nacija o bombardovanju SRJ, gde se navodi da “ne postoji posebna ugovorna zabrana upotrebe projektila sa osiromašenim uranijumom”, iako je dobro poznata veza između osiromašenog uranijuma i raka. Problem za EU institucije (od kojih iznova mejnstrim opozicija i studenti zahtevaju nekakvu pravednost) je legalitet, a ne stvarne posledice na terenu. 

Ironija je da su nakon bombardovanja Kosova, članovi Svetske zdravstvene organizacije došli da izmere nivo radijacije ali nisu mogli da se probiju do mesta gde su padale bombe zbog rizika od neeksplodiranih kasetnih bombi, inače zabranjenog oružja i na prostoru bivše Jugoslavije.

Možemo se zapitati koji je zvanični razlog bombardovanja SRJ? Da se izvrši pritisak na jednog “autoritarnog vladara” Miloševića. Dvadeset pet godina kasnije, država Srbije ima ponovo unutrašnje nemire na granici građanskog rata, a zvanično opozicione strane apeluju na ponovno mešanje stranog faktora. Doduše, teško je danas zamisliti da bi iko pravdao bombardovanje svoje zemlje, bez obzira na obilatu količinu NATO propagande kojoj je ovaj narod bio izložen (nikako ne treba da iznenadi da je upravo Dragan Šutanovac, inače poznati NATO lobista završio kao Vučićev ambasador u Americi).

Upravo u konceptu kolateralne štete leži osnov patologije EU, odnosno evro-atlanskog saveza. Sama ideja bombardovanja je imala legitimitet (i tehničko opravdanje) unutar njenih počinilaca kroz posredni mehanizam pritiska. Bombe će nužno ubiti civile i time uništiti ikakve otpore u narodu da osudi svog demokratski izabranog predsednika i na koncu (što se i desilo) uhapsi ga i pošalje da mu se sudi van svoje (suverene) zemlje. Iz ovakve logike, ubijanje civila ne može da bude kolateralna, već nužna šteta. Bombe lome duh naroda koji se onda okreće svrgavanju svoje vlasti.

Dakle, u osnovi logike NATO eksperimenta je bilo namerno ubijanje civila.  

Da je pomenuta “toplo-hladno struktura” gotovo univerzalna govori i to da ona u sebe može da primi bilo kakvu naizgled progresivnu politiku. Ovo je najočiglednije u tekstu pod ironičnom naslovom “Zašto NATO mora da brani prava žena” koji su zajedno napisali nekadašnji sekretar NATO-a Jens Stoltenberg i Anđelina Džoli (što je samo po sebi  autorska toplo-hladno struktura). 

U tekstu se navode treninzi, dizanje svesti među NATO trupama o seksualnom nasilju u ratu, silovanjima žena, itd, što je, dakle, neprihvatljivo za evropske vrednosti. Jasno je da za silovanje ne postoji opravdanje ni u jednoj situaciji ali autori poručuju da civilizovani svet, dakle, može mirno da spava dok padaju bombe jer se na terenu vrše interpersonalne edukacije na polju seksualnog vaspitanja, a protiv seksualnog nasilja. Dakle, sve samo da se ne bavimo genocidnom osnovom severno-atlanskog saveza i njegovo više-decenijsko potiranje slabijih država krajnje patološkom logikom u osnovi.

EU – ekonomski pritisak 

Naizgled ekonomski konfigurisana unija, koja bi procesom integracija odgovorila na gotovo istovetnu želju, koju je i pomenuti Truman izrazio u ime evropskih naroda, da razmenjuju dobra i sarađuju u miru, EU je u svojoj suštini, smatraju Sotiris i Sakellaropoulos projekat evropskih klasa koje su predlogom i formiranjem ekonomskog saveza, postavile politički okvir kontrole bogatstva. Ova strategija je, najglašavaju ovi autori, u svojoj suštini imperijalistička. Dakle, EU je imperijalistički projekat.

Ovi autori smatraju da manje produktivne zemlje čak i unutar EU, a i spolja (kao što je Srbija) ne mogu drugačije da se takmiče sa zemljama kao što su Nemačka, Francuska, itd. Zbog toga, one su prinuđene  da smanjuju cenu rada i povećavaju produktivnost. 

Primera radi, u 2024. godini je prosečna cena rada u EU iznosila 33.5 evra. Ipak, unutar EU postoji veliki jaz između razvijenijih i manje razvijenih zemalja, pa je tako u Luksemburgu cena rada oko 55 evra, a u Bugarskoj malo iznad 10 evra. Prema nekim procenama, prosečna cena rada u Srbiji je 11,4 evra.

Na ovaj način, EU projekat ima za cilj slabljenje državnog suvereniteta kojim bi se intenzivirala ekploatacija radnika i država sa slabijom ekonomijom, resursima, itd. Glavni efekat suzbijanja suvereniteta zemlje se ogleda u subordinaciji institucija suverene države institucijama Evropske Unije. Zemlje članice bi se oslobodile zaštitničkih mehanizama i prihvatile kompetativnu logiku kako bi se njihova ekonomija izložila stranoj kompeticiji bez zaštite.

Ključni mehanizam EU, smatraju ovi autori, je ekonomski pritisak kao razbijanje bilo kakvog kompromisa koji su ranije vlasti pravile sa nižim klasama koje bi paralelno pratilo prihvatanje legitimiteta “evropske ideje”. Na ovaj način, niže klase su se ne samo terale na mukotrpan rad, već im je normalizovana neoliberalna ideologija akumulacije kapitala (odnosno, gledanje podkasta Biznis priče sa uverenjem da je logika akumulacije normalna (odnosno opravdana) i da ćemo mi uskoro biti ti koji akumuliraju profit).

Prema mišljenju nemačkog sociologa Volfgana Streka, monetarna unija, koja je isključivala pitanja nacionalnog suvereniteta i demokratije, sada transformiše EU u federalni entitet u kojem suverenitet i demokratija u državama-nacijama sada postoje samo na papiru.¹ Ukoliko država članica pomisli da povrati ekonomski suverenitet, ona će ponobiti sudbinu jedne druge, ovaj put ekonomske pokazne vežbe koju je iskusila Grčka, kada je bila podvrgnuta neverovatnom režimu štednje od strane EU institucija, odnosno Evropske Centralne banke.

Budući da u svojoj spoljnoj vojnoj politici pritiska (prema Rusiji i Palestini) i svojoj ekonomskoj politici pritiska (surovo intervenisanje u ekonomiju i povreda legitimiteta naroda u državama) Evropa vrši nasilje, njena ideologija je prinuđena da formira oblike koji bi se pozivali na inicijalne ciljeve kako ekonomske unije (EU) tako i vojnog saveza (NATO), dakle očuvanje mira ali ne po cenu prestanka njihovih vojnih i ekonomskih ciljeva u praksi. Zbog ovoga je Evropi (i Americi) potreban jezik “humanitarne krize”, “kolateralne štete”, “politike pomirenja”, “politike sećanja”, itd. 

Postavlja se pitanje, koje su strategije na raspolaganju progresivnim snagama koje su kritične prema EU?

Srbija i EU

Kada je reč o progresivnoj politici, na levici postoje oni koji smatraju da se EU može reformisati iznutra, kao na primer Varufakis. Sa druge strane, mnogi teoretičari (kao što su pomenuti Sotiris i Sakellaropoulos ali i Lapavitsas) smatraju da se EU, upravo jer se radi o imperijalnom projektu, ne može reformisati, sa čime se u potpunosti slažem zbog čega smatram da je za bilo kakvu politiku u Srbiji od ključnog značaja pitanje da li smo za EU ili protiv. Ukoliko smo za EU, sva socijalna, demokratska, humanitarna, estetska.. ulepšavanja padaju u vodu.

Jasno je da je mejnstrim opozicija ujedinjena oko članstva Srbije u EU, odnosno (manje više) u NATO. Šta je sa trenutnom vlašću?  
U kontekstu politika sećanja (kao neformalnog imperijalizma), kao sto sam u prošlom njuzleteru pomenuo, upravo je vlast odnosno Vućić podržao osnivanje Rekom-a, a 2023 godine je Vučić ugostio administratorku USAID-a Samantu Paure i tada istakao “opredeljenost Srbije za jačanje sveobuhvatnih odnosa sa SAD i posebno zahvalio na pomoći koju je USAID kroz svoje programe pružio našoj zemlji u oblastima jačanja konkurentnosti privrede, boljem funkcionisanju javne uprave”.

U skladu sa svojom catch all politikom ali i pre svega fingiranja svega potrebnog (kako na polju unutrašnje, tako i na polju spoljašnje politike), ovih dana se užurbano radi u centrali SNS-a na formiranju evro-azijskog, briks, istočnog, itd političkog skupa ideja. 

Ove ideje cirkulišu, između ostalih, kroz Vulina (koji sastavlja spisak koraka o raskidu sa EU) i Dačića (koji prošle godine Njujorku izjavljuje da je NATO bombardovanje bilo kršenje međunarodnog prava i zahvaljuje Rusiji, Kini i Alžiru o inicijativi razgovra o NATO bombardovanju SRJ.), a sam Vučić se po svom dobrom običaju hvali da je razgovarao sa pomenutim predsednikom Venecuele Madurom. 

Nimalo nije slučajno da ovu priču Vučić plasira jer je Madurov antiimperijalizam sad u trendingu. Vučić je Madura nazvao “velikim prijateljem” Srbije” dok su, kaže, razgovarali o unapređenju odnosa dveju zemalja. Da je u pitanju fingiranje anti-imperijalizma govori i to da predsednik Srbije može samo da iznose (našoj javnosti) anegdotalnu priču, a o formalnim izjavama podrške Maduru, odnosno Venecueli protiv SAD, saopštenju ili reagovanju na državnom nivou, nema govora jer to ne bi moglo da se objasni partnerima u EU i Trampu.

Ipak, unutar mejnstrim političkih figura gotovo kao da je došlo do zasićenja, pa je vlast jedva čekala da plasira jednu naizgled levu, sofisticiraniju liniju argumentacije. Naime, na levici se dugo krčkala pozicija koja, razumljivo veoma kritički gleda na pomenutu mejnstrim opoziciju, ipak iako (opet sa razlogom) pohvalna prema različitim aspektima državne politike, do sada nije otvoreno (javno) podržavala SNS. Ovom pozicijom se ne bih bavio da nije imala donekle reakciju u prostoru srpske levice, koja kao da ne vidi pun značaj izgovorenih reči, odnosno posledica kada se one stave u koherentnu celinu.

Takvu poziciju smo konačno dobili sa out-ovanjem Andree Jovanović, najpre kod Ljiljane Smajlović, a onda, još direktnije u intervjuu za Politiku, kojim ću se u nastavku detaljnije baviti.  

Lukavstvo trećeg puta u SNS

Polazna konstatacija od koje Andrea kreće je da “moramo da se opredelimo, neutralnost zapravo ne postoji”. Političko opredeljenje srpskog naroda predstavlja izlaz, a Andrea zaključuje: “Kao jedini izlaz stoga vidim čudo – pojavu treće opcije, koja će zapravo biti antiimperijalistička, nacionalistička i socijalistička”. Dakle, opcija koja bi pružala otpor imperijalnoj sili (koja je nedvosmisleno Amerika), koja bi čuvala nacionalne interese (pre svega teritorijalni integritet) i koja bi kao socijalna opcija pružala otpor liberalnim odnosno neoliberalnim ekonomskim merama i politikama.

Umesto logičnog obrazlaganja svake od tri tačke koje je postulirala kao konstitutivne za treću opciju “čuda”, Andrea odgovara na lažnu dilemu Smajlovićke: “Ukoliko na izborima bude alternativa – Vučić ili Gruhonjić, kakav je vaš izbor? Andrea odgovara: “Bez ikakvog objašnjenja i pominjanja treće opcije, ja u tom slučaju zaista nemam nikakvu dilemu – Aleksandar Vučić, bez pitanja.” Zašto? 

Andrea objašnjava – “problem koji ovde može da nastane jeste opcija koja će se predstavljati kao prosrpska, a zapravo će biti gruhonjićevska”. Dakle, problem je opcija koja se predstavlja kao nacionalna, a u svojoj suštini je pro EU/NATO, odnosno imperijalistička (i verovatno anacionalna, odnosno ne-socijalistička).

Da li je ipak slučaj da je upravo SNS ono čega se Andrea plaši, odnosno da politika vlasti upravo predstavlja pojavni oblik “prosrpske pozicije”, a da je u osnovi gruhonjićevska, što samo znači EU/NATO politika?

Antiimperijalizam SNS-a?

Ako krenemo od antiimperijalizma, nije najjasnije, kako filozofkinja Jovanović argumentuje da je SNS, odnosno Vučić antiimperijalistička opcija, budući da Srbija ne samo da aktivno prodaje oružje izraelu, već je i Vučić u intervju za The Jerusalem Post izjavio da je Srbija jedina zemlja u Evropi koja trguje vojnom municijom sa Izraelom. 

Ovim se Srbija, odnosno SNS, u sukobu između Izraela i Palestine stavila ne samo deklarativno nego i logistički na stranu države Izrael, koja ne prestaje da čini genocid nad palestinskim narodom, dakle, suštinski se svrstao na političke pozicije EU odnosno Amerike. Na koji tačno način da se ova politika smatra bilo kakvim oblikom anti-imperijalizma?

Za razliku od zaista antiimperijalnih zemalja kao što je, primera radi pomenute Venezuele, čiji predsednik i “dobar prijatelj Srbije” Maduro organizuje narodnu miliciju kako bi “odbranili teritoriju, suverenitet i mir Venecuele” kao odgovor na Trampovu nagradu za Madurovo hapšenje, Srbija zvanično ne sme ni deklarativno da se oglasi protiv imperijalizma.

Bitna stavka je odnos aktuelne vlasti prema NATO-u. Prema (SOFA 2006. godine i IPAP 2014. godine) sporazumima koje je Srbija potpisala od pristupanja “programu partnerstva za mir” 2008. godine do danas, srpske trupe imaju više vojnih vežbi sa NATO trupama nego sa Rusijom, a NATO trupe teorijski mogu da prolaze kroz Srbiju i njihovi avioni da nam ulaze u vazdušni prostor, gde bi upitno bilo da li država Srbija može to da odbije.

Briga o radnom narodu SNS-a?

Na pitanje o levici, Andrea pominje Partiju radikalne levice (PRL) za koju kaže da “pate od svih mogućih bolesti levičarenja, i da su sami sebi najveći neprijatelji” i dodaje “postoji i SNS. Ne kao levica, već kao jedina partija koja se zapravo bavi radnim narodom”

Zašto, ako SNS nije levica, Andrea ima potrebu na pitanje o levici u Srbiji govori o SNS-u? Da, Iako je tačna konstatacija da SNS ne odbacuje (određen deo naroda) tvrditi ovako nešto je politički besmisleno iz dva razloga. 

Prvi je da je trivijalno tačno jer svaka vlast mora da brine o siromašnom, “radnim” narodu jer tako taj narod nastavlja da glasa za tu vlast. Drugi razlog je da je SNS nastavio uništavanje radnog naroda (odnosno radničke klase), a da “ćacije” ( koje je označila i potpuno politički promašeno nastavila da koristi mejnstrim opozicija i studenti da označi ljude koji na ovaj ili onaj način stoje pri SNS-u) SNS upravo koristi, vrlo spretno, za svoja politička dokusurivanja, od kojih je upravo ćaćilend paradigmatski primer. 

U pitanju je vrući krompir, koji je upravo postavljen da, sa jedne strane mejnstrim opozicija i studenti iskale bes koji će te iste ljude sve više utvrditi u svojoj poziciji (bila ona oportuna, iznuđena ili iz uverenja), a sa druge da ljudi kao što je Andrea dokazuju da SNS “brine” o radnom narodu. Zvanična opozicija se grozi krezubog naroda, SNS koristi njegovu muku da proizvede reakciju prvih i da se prikaže kao upravo ta prosrpska opcija “koja brine o radnom narodu”. 

Bez obzira na, kako to Andrea kaže “gruhonjićevsku opciju”, Ćaćilend je “radio” i najviše koristio upravo Vučiću i njegovom opstanku, zato je tu i postavljen, kao i svaki prethodni potez u kojem SNS nije brinuo već strateški koristio izrabljivani radni narod. Kome ovo nije jasno, neka provede nekoliko sati u Ćaćilendu i vidi ko je, sem plaćenih batinaša, tamo dolazio, uzimao besplatnu hranu, piće, sedeo satima sa izrazom lica najveće muke. 

Prosrpska politika SNS-a?

Na pitanje o položaju srpskog naroda na Kosovu, Andrea odgovara da je u pitanju “okupirana teritorija, oteta zemlja, otete institucije.” Ipak, Andrea ne odgovara ko je odgovaran za ovakvo stanje stvari? Naime, iako je jasno da je od početka ulaska NATO trupa još 1999. godine i, položaj srpskog naroda na Kosovu postajao sve gori, nema sumnje da je u poslednjih deset godina (dakle, nakon dolaska SNS-a na vlast) nastupilo ubedljivo najveće prestajanje srpske državnosti na Kosovu.

Od potpisivanja Briselskog sporazuma 19. aprila 2013, koji su potpisali tadašnji premijer Srbije Ivica Dačić i Kosova Hašim Tači, kada je dogovoreno formiranje ZSO (zajednice srpskih opština) kao i prepuštanje policije i pravosuđa u kosovski sistem ali i raspisivanja lokalnih izbora. na celoj teritoriji Kosova, dakle i na severu Kosova po kosovskim zakonima. Ovaj sporazum je podrazumevao sprečavanje Srbije da blokira put Kosova ka EU, da Kosovo dobije svoj pozivni broj, itd.

Vašingtonski sporazum, koji je Vučić potpisao sa Trampom i tadašnjim premijerom Kosova Avdulah Hotijem, je podrazumevao slobodnu ekonomsku razmenu Srbije i Kosova. Teško je zamisliti Vučića kao prosrpskog-antiimperijalističkog lidera u situaciji učestvovanja u dogovoru u kojem je premijer Kosova ugovara međusobno priznavanje Kosova i Izraela, a Srbija potpisuje da će otvoriti ambasadu u Jerusalimu, čvornoj tački Palestinsko-Izraelskog sukoba.

Umesto konkretnih argumenata koji bi pokazali zašto gore navedeni potezi Vučića i SNS-a predstavljaju “prosrpsku opciju”, filozofkinja Jovanović, koja insistira preciznim idejama i savetuje na čitanje knjiga: “Umesto nabrajanja svega teškog, ovde bih pak rekla jednu drugu stvar: natalitet kod Srba raste. Peva se, slavi se, plače se, posti se, igra se, moli se. Deca se smeju široko i grle vas rukama celog sveta.”

Pravo je pitanje, zbog čega pominjati javno SNS kao legitimnu opciju (na pitanje o levici!), ukoliko već pričamo o trećem putu (čudu), koliko god da mi privatno podržavali sentiment, pojedine poteze, odnosno “ne-gruhonjićko” kod SNS-a? 

Zašto govoriti o jedinoj javno deklarisanoj istinski progresivnoj i levoj partiji (PRL-u), koja na terenu zaista jedina i radi ono što ide u korist tom radnom narodu, da bismo je denuncirali izjavom koja je šokatna za nekoga ko se izdaje za filozofa – pate od bolesti levičarenja i sami su sebi neprijatelj? Zbog čega? Zato što neće da krenu stopama ranijih levičara, koji su mislili da mogu da reformišu (preuzmu iznutra) Borkovu Levicu Srbije, potez koji deluje da određeni levičari, podstaknuti upravo navedenim Andreinim nastupima, možda nastoje da preduzmu kako bi to pokušali upravo u SNS-u?

Ako zaista, kako kaže Andrea, “neutralnost zapravo ne postoji”, veliko je pitanje, šta se tačno promenilo sada, da je SNS, odnosno vlast postala “čudo”, odnosno taj treći put? Zašto unazad deset i više godina nismo videli antiimperijalizam, socijalizam i prosrpstvo u politikama vlasti? Takođe, zašto je treći put, po svemu sudeći prema Andrei, moguć samo kroz SNS? Zašto pričamo da “sve te ljude organizovati i ponuditi im nešto zaista smisleno i drugačije”, zašto ne radimo aktivno na njihovom organizovanju?

Da bi se razumelo zašto se o Vučiću, odnosno SNS-u, čoveku koji je iz čistog četništva dogurao do đinđićevskog menadžerstva, završivši sa partijom koja je stvorena kako bi “prodala” populistički nacionalizam, odnosno dovršila posao DOS-ovske vlasti u “rešavanju” Kosovskog pitanja, moramo videti istinski kontinuitet anti-imperijalne politike, odnosno na kojim teorijsko-političkim osnovama počiva i od strane kakvih ljudi se sprovodi.

Na ovaj način će biti jasnije zašto je otpor ekonomskom i vojnom pritisku moguć tek kroz suverenu, odnosno nacionalnu, antiimperijalnu i socijalisticku politiku, koja je moguća tek unutar trajektorije teorijski i praktičnog kontinuiteta marksizma, a ne četvništva.

Antiimperijalna politika Burkine Faso i Srbije(?)

U pretprošlom njuzleteru sam, između ostalog pisao o Ibrahimu Traoreu. Kao što sam pokazao, važan oblik imperijalizma je ekonomski pritisak, u odnosu na koji bi adekvatan otpor pokazivao jasne anti-imperijalne odlike. Zapadne (evro-atlanske) sile predugo eksploatišu države juga, polu-periferije i periferije svetskog sistema, pa je ilustrativno videti razliku između poteza naše i vlasti u Burkini Faso prema politici eksploatacije.

U Srbiji se priprema kopanje litijuma. Sa jedne strane Vučić, odnosno vlast na sve načine pokušava da legitimizuje odluku da se rudari jadarit, a sa druge EU proglašava rudnik litijuma u Srbiji za “strateški projekat”. 

U Burkini Faso su rudarile mahom multinacionalne kompanije sa sedištima u Kanadi, Londonu, itd. Ove godine, država je nacionalizovala čak pet rudnika zlata i tako sprečila iznošenje vrednosti iz svoje zemlje. Zaista antiimperijalni državnik Traore je objasnio ovu političku odlukom rečima: “Znamo kako da kopamo naše zlato i ne razumem zašto ćemo dozvoliti multinacionalnim kompanijama da dođu i iskopaju ga”.

Neki bi mogli da prigovore da je Traore samo pristao da da bude “marioneta” istočnog uticaja, odnosno Rusije, budući da je jedan od rudnika koji je dobio licencu za rad u vlasništu Rusije, neko ko bi svet posmatrao kroz perspektivu “više imperijalizama”. Razlika, koja je ključna i kod razumevanja imperijalizma, a i kod konkretno primera Burkine Faso, je u logici ekonomske, vojne, političke, itd saradnje.

Imperijalna sila, Amerika (i njena ekstenzija EU) ekonomski, vojno, politički, itd “pomaže”, sa jedne strane kroz navedenu “toplo-hladno” strukturu, gde (“humanitarna”) pomoć dolazi nakon ili čak u toku agresije od strane njih samih. Sa druge strane, logika evro-atlanskog foregn aid-a (o kojem sam pisao u prošlom njuzleteru) povlači akcije pomoći koje ne pomažu zemlji da se istinski razvija, nego da uprapvo primanjem takve pomoći uspori svoj pravi razvoj i tako ostane zavisna prema zapadnim fondovima, vojnoj i logističkoj pomoći.

U istom njuzleteru sam pisao o nekim dostignućima od početka Traoreovog preuzimanja vlasti, a nastavku dajem kratak pregled najvažnijih poteza i politika koje su se desile od kada je preuzeo vlast.

Politika nacionalnog suverenizma Traorea

Kada je reč o školovanju u Burkini Faso ono je besplatno na svim nivoima, gradi se univerzitet Politehnike, a studenti Burkine Faso će imati stipendije za studije nuklearne energije. Do sada je izgrađeno više od 50 medicinskih centara, pre svega u ruralnim sredinama što je važan korak u poboljšanju i pristupačnosti zdravstva najsiromašnijim. Zajedno sa državama Mali i Niger, Burkina Faso je oformila konfederalnu banku za investiranje i razvoj, zbog čega je ojačala svoju finansijsku politiku, čime nije u položaju da zavisi od stranih fondova za razvoj.  

Ogroman broj fabrika, plantaža, kompanija (kao na primer za proizvodnju električnih vozila ITAOUA) je napravljen čime se zemlja ekonomski (pre svega zbog razvijene poljiprivrede, odnosno pomenutih nacionalizovanih rudnika)  pozicionirala kao jedna od najjače rastućih ekonomija kroz povećan BDP sa 18.8 milijardi dolara 2022. godine na 23.25 milijardi dolara u 2024. godini. 

Da sve ovo nije slučajno, dokazuje i otvaranje Tomas Sankara mauzoleja u Uagaduguu (Ouagadougou), glavnom gradu Burkine Faso. Ovim čak i na simboličkom planu Ibrahim Traore nastavlja tradiciju ekonomsko-političke pozicije koju je trasirao Tomas Sankara.

Tomas Sankara – kontinuitet trećeg puta

Kao i Traore, Sankara je 1983. godine nakon vojnog puča došao na čelo zemlje. Ovo je bila direktna posledica brutalne ekonomske konsolidacije političkih eltita koje su nametale neoliberalnu politiku deregulacije u sferi ekonomije što je pratilo smanjenje državnog izdavanja i brutalnu privatizaciju. Zemlje koje bi prihvatale ovu politiku bi bile uvučene u već pomenuti proces usaglašavanja svojih finansijskih insituticijama sa MMF-om i Svetskom bankom. Upravo je radikalni pokret za nacionalno oslobođenje čiji je deo bio Sankara imao za cilj da se sa ovim politikama prestane.

Sankara je zanimljiva figura jer je politički sublimirao Marksizam, religiju i treće-svetašku ideologiju. Ovakva politika ne dolazi sa neba, već je nju potrebno aktivno graditi kroz čitanje, učestvovanje u razgovorima i političko organizovanje. Zna se da je Sankara čitao Lenjina, Marksa i Engelsa, a da je upravo u diskusijama sa marksistima došao do radikalne teorije. Sankarin kontakt sa imperijalizmom, odnosno neokolonijalizmom je došao u vojsci kada je imao kontakt sa profesorom koji je bio deo regionalne marksističke grupe.² Među stvarima o kojima se raspravljalo je i socijalizam, odnosno komunizam, Sovjetska i Kineska revolucija.

Upravo je ovakva zaostavština potrebna, odnosno kontinuitet političko-ekonomskih ideja kako bi mogli da govorimo o vođstvu koje će izvršavati antiimperijalne odluke, okrenuti se sopstvenoj proizvodnji, primeniti jake socijalističke mere gde će državno finansirati zdravstvo, školstvo, infrastrukturu, itd. 

U zemlji kao što je Srbija, u kojoj su političke grupe i pojedinci unutar mejnstrim politike bez ikakvog dodira sa ovim teorijama, odnosno, teorijski nepismeni ne može se očekivati “čudo trećeg puta”. Treći put se zapravo ne dešava čudom, jer, kao što je nadam se iz prethodnih redova jasno, Traore nije čudo, već je logičan proizvod jedne teorijsko-političke trajektorije koja je u jednoj krajnje okupiranoj zemlji gotovo morala da nađe put.

1. Wolfgang Streeck, “Markets and Peoples: Democratic Capitalism and European Integration,” New Left Review II, br. 73 (January–February 2012): str. 67. ↩︎
2. A Certain Amount of Madness The Life, Politics and Legacies of Thomas Sankara, Edited by Amber Murrey, Poglavlje 9 “With The People Sankara’s Humanist Marxism”, Ernest Harsch, str. 191. ↩︎

Ako želiš da čitaš analize poput ovih ili da podržiš moj rad, postani Član Zalogaji Patreona