U susret današnjem Vidovdanskom protestu, novoj, najavljenoj kulminaciji, koraku koji podseća, gotovo miriše, na Slaviju, na pređašnji protest istorijskih razmera u pogledu broja okupljenih (i suprotnih posledica u pogledu epiloga), korakom koji ukazuje na veliko okupljanje i energiju, u duhu naslova knjige jednog politički zbunjenog konzervativca, Mila Lompara, pišem i šaljem ovu pohvalu nesavremenom njuzleteru. 

U pitanju je pre svega odbijanje da se bavim političkom površinom koju čini i trenutni protest (protiv savremenosti). Razlog leži u mojoj oceni same političke borbe, njenog smera (skretanja) ali i pitanja koja su, usled ovoga ostala da prebivaju po margini javnog političkog prostora (uz par izuzetaka).

Presek studentske borbe

Ko je redovno čitao Zalogaji njuzletere, video je da je od samoga starta studentske borbe, fokus mog pisanja bio na glavnim akterima. Dakle, u pitanju su bili ljudi koji oblikuju i usmeravaju diskurs ideja promocijom pre svega građanskog oblika politike, odnosno liberalnih ideja.

U prethodnih skoro osam meseci, od tragedije u Novom Sadu, od samih početaka smo gledali studente na ulicama koji su naspram sebe imali ne samo vlast i njene poluge već i korpus građansko opozicionih aktera koji su svim silama pokušavali da vrate borbu u mejnstrim (liberalni) okvir. 

Dok se plenumski oblik nije ustalio, svedočili smo nasrtajima mejnstrim opozicionih političara, aktivista, Proglas-a, uvaženih profesora sa Utiska koji su “sociološkim uvidom” otkrili “dinstanje” paralelno sa terenskim otkrićem prirode “ćaćija” (od strane jutjubera Šarovića), uvida podjednako “sociološkog” kao i pomenutog profesora-revolucionara. 

Uz političke nasrtaje prvih, karijerna iskorišćavanja poslednjih ali i promocije liberalnih ideja u gotovo pamfletskim tekstovima (mahom u Danasu i Peščaniku) i besomučnih nametanja ideja kao što je prelazna vlada od strane Proglas-a i sličnih, bilo je bitno opisati i kritički obraditi pre svega teorijske osnove ovih liberalnih ideja. Dakle, moj cilj nije bio samo da govorim o onima koji promovišu liberalne ideje, već i (najpre) o onima koji ih teorijski pravdaju. 

Iako je sam studentski protest sa sobom doneo novitet plenumsko-direktno-demokratskog odlučivanja i time formalno odgovorio na pitanje “odakle dolaze političke ideje studenata” ( – pa iz kolektivnog odlučivanja plenuma), stvari nisu bile, niti su sada tako jednostavne. Plenumski oblik odlučivanja sa sobom nosi realne opasnosti koje su postale vidne u slučaju studenskog pokreta od samoga starta (setite se ograđivanja od govornika u Novom Sadu, rata saopštenjima, prepucavanja samih studenata na objavama plenuma, isključivanja pojedinaca, itd).

Baveći se tom liberalnom “teorijom” Danasovaca i Peščanijanaca, ukazivao sam na opasnost da se radikalna studentska borba ne vrati u liberalne okvire. Ovi okviri su najpre parlamentarna politika, fetiš prema ekspertsko-tehnološkom upravljanju i, a to je najvažnije (u ovom tekstu, a i generalno), usaglašavanje sa vrednostima i politikom EU.  Zbog svega ovoga, ono čemu danas svedočimo je upravo krahiranje studentskog potencijala radikalne politike, koji se i desio usled velike moći liberalnog diskursa (pritisak liberalnih medija, profesora, građanskih organizacija i partija) na većinski deo studenata koji je, od starta po samoj demografiji prijemčiviji za ovakve ideje. 

Od samoga starta studentskih protesta, oni svesniji profesori su govorili, ne slučajno, upravo o demografiji (odnosno klasnoj pozadini) studenata. Na samom početku studentskih protesta, profesor Antonić je istakao da su “naši studenti mahom deca iz srednje klase.” i da je prema istraživanju iz 2012. među niškim studentima svega 20,4 odsto njih koji imaju očeve koji su radnici ili seljaci. U isto vreme i na istom tragu, profesor Đokica Jovanović je rekao da “sada nema više od pet-šest odsto studenata koji su iz seljačkih i radničkih porodica.” 

Ovi podaci nisu tada bili slučajno izneseni jer otkrivaju samu dinmiku političkih borbi unutar studentskog pokreta i razloge konačne dominacije (mejnstrim) političkih ideja koje su spontano predstavljale većinu u studentskom telu, koje je te ideje repdodukovalo i koje ističe danas. Konačni epilog (poraz radikalne politike i povratak u liberalni okvir) je studentska lista, koja u prvi plan ističe gotovo redom liberalne tačke programa (slobodni mediji, slobodni izbori, nezavisno sudstvo, država bez korupcije, itd), a koju će činiti, sudeći po kandidatima koji se predlažu, ljudi koji su još udaljeniji od radikalnih ideja koje je studentski pokret iznosio na početku.

Da bude jasno, ja ne govorim o apsolutnom porazu u svim oblicima, već ukazujem da se ne trebamo zavaravati time gde je studentska borba otišla. Treba se boriti uvek i nastaviti raditi na radikalnim oblicima organizovanja ali istovremeno treba biti surovo iskren i samokritičan.

Uprkos radikalnijoj anti-parlamentarnoj (predstavničkoj) formi, plenumski oblik odlučivanja i dalje podrazumeva borbu političkih ideologija, oko kojih se, doduše raspravlja u jednoj slobodnijoj formi. Od samog starta je politička raznolikost studentskog pokreta bila vidna i mogla se detektovati kada su plenumi različitih fakulteta stajali iza različitih, na mahove sukobljenim pozicijama. 

Moglo se lako videti na plenumima kojih fakulteta je liberalni uticaj potisnuo radikalnu ideju i njene proponente, a koji fakulteti su ostali oaze daljeg razvijanja i borbe za progresivnu politiku. To se videlo kod ograđivanja od pojedinaca, od različitih pojedinačnih protesta i na kraju krajeva u činjenici da smo u isto vreme imali čuveno pedaliranje ka Strazburu, pisanje pisma Makronu i paralelno apele protiv granatiranja Palestine i podrške narodu na Kosovu. 

Stvar je uvek i najpre o ideološkim, odnosno političkim borbama.

EU – nužnost jedne trajektorije

Uprkos pojavi, ovom današnjem protestu, važno je gledati dalje, u ono što dolazi kasnije. Kao što je epilog studentske borbe mogao da bude drugačiji da nije liberalna struja pobedila, tako je i sama ideologija pokreta mogla da dobije drugačiju veliku ideju, onu koja je na kraju već utabane trajektorije liberalnog puta – EU (vrednosti). Dakle, od starta je pitanje bilo gde ide pokret. Da li u mejnstrim opozicijone ideje (EU vrednosti) ili u sopstvenu vrstu suverenizma i autonomije (samoorganizovanje, plenum, pokret studenata i radnika, fokus na radikalno drugačijoj politici, aktiviranje lokalnih narodnih plenuma po zemlji, okretanje anti-imperijalizmu, istoku, globalnom jugu, itd).

Upravo zbog ovakvog epiloga je ilustrativno gostovanje profesorke Katarine Popović sa Filozofskog fakulteta, inače sa andragogije (nauka o obrazovanju odraslih), u Utisku nedelje. Inače, Katarina se pretežno bavi pitanjima građanskog obrazovanja odraslih, aktivizma i ljudskih prava. 
U svom gostovanju, profesorka Popović pita “kako to da mi idemo u Evropsku Uniju, a nama je sve gore i gore”, implicirajući da SNS, odnosno Vučić, “sedeći na dve-tri stolice”, zapravo fingira proces EU integracija Srbije. Ovo je diskurs postavljanja nužnosti procesa pridruživanja EU u kojoj nije pitanje jesmo li za EU već da li SNS koči ili nas tamo vodi. Zna se pravac. Da je u pitanju novo-staro ideološko interpeliranje govori njena izjava da je Srbiji potrebno “suočavanje sa prošlošću”.

Upravo je u kontekstu ove, srpskom narodu dobro poznate, “dijagnoze suočavanja”, zanimljivo videti u okviru kojijh organizacija profesorka Popović operiše. Sem pomenute pozicije na Filozofskom fakultetu, ona je takođe potpredsednica inernacionalnog društva za komparativno obrazovanje odraslih (ISCAE) i generalni sekretar internacionalnog saveza za obrazovanje odraslih (ICAE). 

ICAE funkcioniše putem donacija, a među istaknutim donatorima su Fondacija Otvorenog društva (koju je osnovao Soroš), SDC, odnosno Švajcarska agencija za razvoj i kooperaciju (kojoj u opisu stoji da se “fokusira na krhke i konfliktima pogođene regione i radi na ublažavanju potreba i siromaštva, poštovanju ljudskih prava, promociji demokratije i zaštiti životne sredine”) i Nemačka asocijacija edukacije odraslih (DVV), koja se bavi promocijom celoživotnog obrazovanja u Africi, Južnoj americi, Aziji i Evropi.

Odakle toliko suočavanje sa prošlošću na ovim prostorima?

Tko nas pomiri?

Već gotovo tri i po decenije, uglavnom sa mesta kao što je Centar za kulturnu dekontaminaciju, slušamo na raznoraznim tribinama, upravo o razvoju demokratije, gde nam pojedinci i organizacije civilnog društva (kao što je Fond za humanitarno pravo) govore o “politikama pomirenja” u okviru kojih mi (kao narod) moramo da se suočimo sa prošlošću. 

Ilustrativno za ove grupe i pojedince kao što je izvesna Irena Javorski je da u svojoj želji da “pomire narode” sa ovih prostora, analiziraju ozbiljan događaj, dakle rat početkom devedesetih na prostoru bivše Jugoslavije, kroz “ontologiju zla”. Irena na jednoj od takvih tribina održanoj 2012. godine, u svojoj oceni ratova devedesetih, zaključuje da se “ovde dogodilo ono nemoguće (što se u istoriji ponavlja) i ispoljilo se kao konačno Zlo”. Ovakvi pomiritelji svoju (za njih jedinu ispravnu) politiku pomirenja ističu kao borbu protiv lažne politike pomirenja koju promovišu “nacionalističke elite” devedesetih i nakon 2012. godine. 

Od osnivanja fonda 1992. godine, do aktuelnih debata o politikama sećanja koje se održavaju i dan danas u odrganizaciji inicijative REKOM (koju finansiraju EU, NED, Rokfelerov fond, itd, a čije osnivanje je kao tadašnji predsednik Vlade Srbije podržao i Vučić 2015. godine), Nataša Kandić i slični, kroz sličnu retoriku, pokušavaju gotovo u stilu Srđana Dragojevića da iskopaju krivca za to “ko je počeo rat” kroz figuru “Balkanskog drekavca” – inherentnog zla u ljudima sa Balkana, a sve u nameri da se svi mi pomirimo, već 30 i nešto godina.

Zašto je toliko bitno da se naša zemlja (i region) suoče sa prošlošću? Još važnije, u kakvoj je to vezi sa promocijom (“razvojem”) demokratije, obrazovanjem odraslih i ublažavanjem siromaštva?

USAID, NGO i foreign policy

U jednom od svojih prvih njuzletera sam govorio o USAID-u (United States Agency for International Development), dakle, američkoj agenciji kojoj je fokus humanitarna pomoć i internacionalni razvoj. Tada sam naveo da se za USAID izdvaja veći budžet nego što dobija CIA, a da je zvanična svrha USAID-a (bila) navedena na njhovom sajtu:

“USAID carries out U.S. foreign policy by promoting broad-scale human progress at the same time it expands stable, free societies, creates markets and trade partners for the United States, and fosters good will abroad.” 

Sam koncept foreign aid-a nije potpao pod instrumente državnog vrha Sjedinjenih država do kraja 50ih godina prošlog veka, kada je američki Senat shvatio da foreign aid nije nešto što treba da se sprovodi zbog svoje inherentne vrednosti ili zbog (isključivo) interesa drugih, već da može (i treba) da bude korišćen u najpre zbog očuvanja nacionalnih interesa SAD.

U svom izveštaju iz 1957. godine o konceptu foreign aid-a, američki Senat preporučuje da se “tehnička asistencija” bira u zavisnosti od konteksta (“bilo koja asistencija može biti korisna u odnosu na datu situaciju”). Dakle, svaka vrsta foreign aid-a, još od kraja pedesetih godina, postoji u zemljama u razvoju kao posledica odluke da je upravo ona adekvatna kontekstu zemlje u kojoj se sprovodi kao način da se očuvaju nacionalni interesi SAD. 

Dakle, USAID kao oblik foreign aid-a, ima funkciju unutar američkog foreign policy-a. Spoljna politika jedne zemlje predstavlja oblik očuvanja i ostvarivanja njenih nacionalnih interesa, koji se mogu ostvarivati vojno ili diplomatski (u širem smislu). Ukoliko se radi o vojnom obliku, onda govorimo o bombardovanju, vojnim bazama, slanju trupa, itd. Ukoliko govorimo o diplomatskom obliku u širem smislu, onda pričamo o ekonomsko-razvojnoj, humanitarnoj ili bezbednosnoj pomoći.

Iako oni koji govore o politikama pomirenja, se gotovo isključivo finansiraju iz zapadnih fondova,a o oblicima foregn aid-a se izjašnjavaju pohvalno kroz teoriju i informacije iz zapadnih centara, oni u krajnjoj liniji ćute o drugoj strani novčića. Naime, sa njihove strane nikada nećete čuti bilo kakvu kritiku, pa makar ona dolazila i sa tog istog zapada, iz usta nekoga ko nije spoljni element, već i sam učesnik u tim centrima, kao što je neko sa na primer Wall Street-a.

Kritika iznutra – Hadson i Petras

Jedan takav kritičar US foreign aid-a je američki ekonomista Majkl Hadson (Michael Hudson), inače finansijski analitičar sa Wall Street-a, predsednik Instituta za studije dugoročnih ekonomskih trendova (ISLET) i profesor ekonomije na Univerzitetu u Mizuriju. U svojoj knjizi Super-Imperialism: The Economic Strategy of American Empire, Hadson govori da je većina amerikanaca zavarana prirodom programa spoljne pomoći. Amerikanci većinski veruju da se ovi programi sprovode kao prost poklon manje razvijenim zemljama.

Hadson u svojoj knjizi naglašava da u pitanju nisu pokloni već pozajmice, koje su tokom godina nakupile razne kamate. U pitanju su pozajmice koje ne daje samo SAD, već i razvijene zemlje poput Nemačke, Francuske, itd. U ovom procesu, zemlje kojima se “pomaže” su neretko zaustavljene u svom organskom razvoju. 

Dobar primer ovoga je uviđenje čuvenog zakona 480 o pomoći u vidu hrane (pre svega u jugoistočnoj Aziji i Bliskom Istoku) kojim su se simultano stoporale agrarne reforme, zbog čega je o ovom zakonu izrečeno Public Law 480: “Better Than a Bomber”. Tadašnji direktor programa pod kojim se vršila pomoć ironičnog naziva “Food for Peace” Džordž MekGovern (George McGovern) je izjavio da je pomoć u vidu hrane “bolje oružje od bombardera u našem takmičenju sa komunistima za uticaj u zemljama u razvoju”.

Ovakve strategije su, navodi Hadson, minimizovale potencijalnu organizovanu opoziciju američkim politikama, budući da su nacije bile usmerene da se bore sa drugim nacijama (politike pomirenja?), regioni sa drugim regionima, itd. Ovom programu, ukoliko se zemlja usprotivi (suverenizam), postaje izopštena. 

Hadson navodi da su od 70ih godina, primaoci vojne pomoći bili oni koji su stajali na braniku mogućeg proboja komunizma (uporedimo sa američkom i evropskom podrškom Ukrajini odnosno Izraelu), gde se svaka mogućnost remećenja status quo-a tretirala kao davanje mogućnosti komunistima. Podsetiću da su tokom samog vrhunca studentske borbe, Stevan Filipović i određeni profesori upravo na sličan način, iz straha od mogućnosti remećenja liberalnog status quo-a, upozoravali od opasnosti “crvenih kmera sa Filozofskog”, radikalnih ćelija komunista, anarhista, itd.  

Prema mišljenju Hadsona, u svojoj suštini, svaka američka spoljna pomoć je u krajnjoj liniji vojne ili paravojne namene, čak i njena navodno ekonomska pomoć. Ovaj oblik spoljne akcije ima funkciju uštede i sprečava eventualnu potrebu da SAD rasporedi sopstvene oružane snage u tim zemljama. Ovi programi i politike, prema Hadsonu, imaju cilj da se obuzdaju početni revolucionarni pokreti koji bi mogli ugroziti status kvo.

Jedan drugi američki sociolog Džejms Petras (James Petras), u svom istraživanju (još iz 1999. godine!) pod naslovom “NGOs: In the service of imperialism”, baveći se nevladinim organizacijama u Latinskoj Americi (finansiranim iz SAD), naovodi: 

“Simptomatično je za sveprisutnost nevladinih organizacija i njihovu ekonomsku i političku moć nad takozvanim „progresivnim svetom“ da je bilo malo sistematskih levičarskih kritika negativnog uticaja nevladinih organizacija. U velikoj meri ovaj neuspeh je posledica toga što uspeh nevladinih organizacija potiskuje i uništava organizovane levičarske pokrete i kooptira njihove intelektualne stratege i organizacione lidere.”

Da se funkcija odnosno posledice NVO-a i njihovih aktivista nisu promenile ni posle četvrt veka govori i paralela koja se mora povući između domaćih aktivista i njihove uloge u sprečavanju pojave radikalnijih snaga (“treći diskurs” ) o čemu sam detaljno pisao krajem prošle godine ovde. Ove posledice su sve očiglednije nakon pojave studentskog pokreta koji je gotovo uništio svaku javnu pojavu ne samo mejnstrim-NVO aktivista nego i mejnstrim opozicionih političara i njihovih partija.  

Formalni i neformalni imperijalizam

Dakle, budući da su sve vrste foreign aid-a funkcija očuvanja nacionalnih interesa SAD (odnosno zapadne zemlje koja tu pomoć sprovodi), one predstavljaju oblik onoga što se može nazvati neformalni imperijalizam. Oblike foreign aid-a koji se sprovode na našem prostoru možemo klasifikovati kroz kontekst naše zemlje koja nije zemlja trećeg sveta u kojoj su humanitarne katastrofe, veliki nivo siromštva, itd. 

Radi se o zemlji u kojoj se dakle sprovodi ekonomska i razvojna pomoć (Economic and Development Assistance). U ovu kategoriju spadaju programi ublažavanja potreba i siromaštva, poštovanja ljudskih prava, promocije demokratije, zaštite životne sredine, promocija celoživotnog obrazovanja, itd. Unutar ove kategorije se dakle, kao poseban vid edukacije i programa treninga, vrši obrazovanje i promocija politika sećanja i pomirenja.

Sve ove politike (upravo jer su neformalni oblici imperijalizma), figuriraju na pojavnom planu kao pozitivna stvar (na duže staze), dok se suštinski radi o šteti, sprečavanju istinskog razvitka i rasta jedne države-nacije. Po sličnom ključu su promoteri neoliberalizma 70ih iskoristili koncept ljudskih prava kao moralnu osnovu za legitimizaaciju slobodnog tržišta odnosno neoliberalnu ideologiju. 

Pod promociju demokratije potpada i finansijska “podrška” Svetske banke, koja je samo u prošloj godini upumpala oko 117 milijardi dolara zajmova, grantova, itd u zemlje u razvoju. Ova dobro poznata internacionalna organizacija, sa sedištem u Vašingtonu, se u svom prošlogodišnjem izveštaju hvalila podrškom narodu Jemena kroz projekat “Yemen Emergency Human Capital”  koji je podrazumevao slanje hrane i vode i omogućavanje sanitarnih, higijenskih i zdrastvenih usluga. 

Ironijom sudbine, taj isti Jemen su bombardovale SAD u maju ove godine, kako bi napale Hute, militante koji su od starta rata između Izraela i Hamasa napadali brodove za koje su smatrali da pripadaju Izraelu. 

Dakle, politike sećanja i pomirenja predstavljaju oblik neformalnog imperijalizma, čiji je osnovni cilj očuvanje nacionalnih interesa zapadnih zemalja. Nakon bombardovanja 1999. godine, kada je iscrpljen vojni oblik očuvanja interesa, kao poseban vid diplomatskog oblika u širem smislu, započet je proces promocije (specifične) kulture sećanja i politike pomirenja kao neformalni oblik očuvanja zapadnog interesa, odnosno zapadnog imperijalizma.
O tome kako se tačno boriti protiv ovoga, šta nam govore anti-imperijalističke strategije u zemljama trećeg sveta kao što je Burkina Faso (i njena ideološka tradicija) i zbog čega je suverenost odnosno nacionalna, patriotska i rodoljubiva komponenta važna kao i uzimanje u obzir specifičnost područja u odnosu na adekvatan lokalni otpor kao odgovor na kontekstualno uslovljen tip neformalnog imperijalizma (vrste foreign aid-a), biće reči u sledećem njuzleteru.

Ako želiš da čitaš analize poput ovih ili da podržiš moj rad, postani Član Zalogaji Patreona