Za nama su nedelje političkih događaja, u kojima zvanično-opoziciona grupacija, odnosno njen partijski sektor (predvođen pre svega akcijama i saopštenjima ZLF-a) dominira. Ovakav splet, odnosno legitimitet (kako je to nekada demokratski Krle rekao “svež, obnovljen i nov”) koji je zvanično-opoziciona partijska grupacija, bar trenutno dobila u javnosti, je vidan upravo kroz tišinu grupacije koju sam u poslednjem tekstu nazvao “objektivnim” građanskim činiocem (možda Bjela radi na novom filmu, a Ivanka piše memoare, ko, to, zna..?). 

Konačno dakle, ProGlas, NVO i ostala “neutralna” ekipa može da odmori jer Radomir Lazović simultano piše odlazećem i dolazećem kancelaru Nemačke,tražeči podršku od zapadnog sveta dok pokreće skupštinske (postmoderne) građanske “sukobe” (protivpožarnim aparatom), pri čemu uspeva da napravi značajan efekat (dimnim bombama) u javnosti, najpre stranoj. 

Ulica je u skupštini, rekao bi neko ciničan. Ipak, politički efekat građanske politike ne poznaje cinizam (sem kada vidi SNS sendvičara kojem, praveći sumanutu korelaciju između manjka zuba i političke svesti, low-key zabranjuje političko učestvovanje). 

Ipak, kako je to rekao trideset i četvrti predsednik Amerike Dvajt Ajzenhauer “ukoliko ne napredujemo nazadujemo”, tako i ideološki rad liberalnog neksusa (uprkos povratku na delatni teren zvaničnih opozicionara) ukoliko ne vrši teorijske proizvodnje, ostavlja prostor, SNS propagandi (oni bi to voleli?), odnosno dopušta radoznalom oku čitaoca (možda baš ovog njuzletera 😉 ) da otkrije progresivnu teoriju, koju, da budem iskren, možemo da nađemo na marginama i budžacima onoga što se sada već može smatrati arhaičnom delatnošću.

Ti liberalni ideolozi i “teorijski nespavači” imaju svoje platforme, najpre u Danas-u i Peščaniku. U svojim tekstovima, na različite načine, vrše navedeni ideološki rad, koji ima različite stilove, meandre, odlike i oblike ali se u konačnom (poput Oljine dramaturgije u Utisku nedelje) završava na jednom pitanju i jednom rešenju. 

Šta ćemo sa studentskim političkim kapitalom? 

Neka preuzme zvanična opozicija, odnosno, tehnička Vlada.

…

Danasijanci

Klasična Danas-ovska retorika se vidi u tekstu člana Evropskog pokreta u Srbiji Vladimira Međaka koji kaže da je najveća Vučićeva pobeda studentsko ograđivanje od građanskih partija i NVO. Dakle, to što su se studenti kontinuirano ograđuju od građanskih aktera koji, po mom dubokom uverenju (o čemu sam pisao ovde), svesno ili nesvesno rade na tome da sam Vučić ostane na vlasti, stavljajući mu se na raspolaganje da ih iznova koristi, je pobeda Vučića? Vučića koji je u ovih par meseca bio primoran na više spinova, gostovanja, predloga, manevara nego u prethodnih ko zna koliko godina hendlovanja te iste građanske opozicije?

Teška priča.

Drugačiju argumentaciju (?) nudi profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Uroš Novaković, koji razbija monotoniju predlaganja istog rešenja tvrdeći (neskromno) da je upravo “njegov predlog” ekspertska Vlada. Ovaj “originalni” profesor proriče da studenti “neće biti i ne treba da budu protiv opozicije” jer, prema njegovom mišljenju to “nije prirodno”. Od njih, Novaković ističe “ne možemo očekivati da ovo do kraja iznesu” pa će u jednom trenutku doći do spoja opozicije i studenata.

Odakle zna šta će studenti raditi i još gore, kako da shvatimo da to “nije prirodno” i, (da budem malo i bezobrazan), šta politika (ili politička teorija) ima sa prirodom, kada (da budem još bezobrazniji) onako FPN-ovski rečeno imamo posla sa društvenim ugovorima? Na kraju, ovo je prvi put da je plenumsko organizovanje dobilo širi društveni legitimitet (čije primene ćemo po svemu sudeći tek da vidimo i dakle ko to zaista zna?), što je pre deset godina (kada je autor ovih redova sedeo u amfiteatru blokiranog Filozofskog fakulteta učeći se pravilima direktne demokratije) bilo na nivou naučne fantastike.

Najbizarniji Danasijanac, anonimni profesor koji se predstavlja kao “prijatelj studenata” i šalje pisma redakciji, uredno i javno savetujući studente šta njih 250 hiljada (a sada i povezanih i politički organizovanih) treba da rade, kao da oni nemaju redovne plenume, ne argumentuju, ne rade na političkoj edukaciji gotovo svakodnevno. 

Profesor-prijatelj, klasično, u prvom pismu poziva studente da predlože članove buduće prelazne Vlade Skupštini. U drugom pismu, anonimni profesor upozorava na zamke, i između ostalog predlaže studentima da nađu saveznika, slučajno eto baš zapadnog i baš EU, kroz koju mogu da “vrše pritisak na Vučića spolja”. Ipak, svoja najjača oružja je profesor X sačuvao za treće pismo, koje “prijatelj studenata” otvara snažnom tvrdnjom da je četvrti zahtev (materijalni o finansiranju školarina) “najmanje važan” jer “taj zahtev nema veze sa padom nadstrešnice”. 

Profesor anonimus, slično Iliću i Gajiću (peščanijancima o kojima kasnije), ponavlja, pravi se, infantilizuje studente kao da ne razumeju pa će on da im objasni 4 famozne zamke vlasti, od kojih je jedna ta da je vlast pokušala da podmetne ispunjenje zahteva kroz povećanje “materijalnih troškova” za 20% odnosno 22 miliona evra, umesto celokupnog budžeta Višeg i Univerzitetskog obrazovanja za 20%  odnosno 102,8 miliona evra. Zašto mistični profesor ovo piše kada su sami studenti to, još tada, izneli u javnost ponavljajući da zahtev nije ispunjen? Svoje treće pismo, profesor misterija završava ponavljanjem, pogodićete, genijalne ideje da studenti predlože članove prelazne Vlade.

Još bitnije pitanje je po kojim je to kriterijumima četvrti zahtev najmanje važan? U mom već pomenutom poslednjem tekstu navodim čitavu grupaciju ljudi (koji nemaju redovne kolumne u Danasu ili Peščaniku) koji govore o sistemskom ulaganju u ljude, obrazovanje, zdravstvo kao način da se stvari reše u korenu. U ovakvom svetonazoru, pitanje korupcije nije pitanje “sada i ovde” već pitanje uloge države i toga kakav tačno sistem (koji famozno želimo da menjamo) proizvodi koruptivne prakse i pojedince. 

Ipak, Danas je platforma teorijskog diverziteta, pa se tu nađe i poneki kritički glas koji ne preza da udari po, ni manje ni više, nego centralnim “objektivnim” ideolozima. Profesor FPN-a u penziji Rade Veljanovski u svom tekstu kritikuje sam ProGlas. Zašto? Jer ova grupa “uglednih i iskrenih ljudi” objavljuje “nerealne tačke” u svjim “merama za dan posle”, baveći se nekim marginalnim manjkavostima. Ipak, kroz ove kritike, profesor Veljanovski dolazi do suštine u kojoj o studentima kaže:

“Njihova energija je ogromna, ali ona bi se mogla politički realizovati ako bi oni napravili veliku stranku, što se neće dogoditi. Čak i da se dogodi, takva organizacija realno ne može da vlada i tu dolazimo do prikrivenih očekivanja onih koji su se privremeno povukli u senku. Kad studenti odrade glavni deo posla, posle prelazne i ekspertske vlade, stranački kadrovi stupaju na scenu.”

Na ovo se prirodno nadovezuje uput profesora u penziji da zvanično opozicione stranke (jer su studenti i ostale društvene grupe obavile posao), “preuzmu štafetu” i “naprave ozbiljan dogovor”, za dakle izbore, a da se studenti uključe kao članovi izbornih komisija i kontrolora na izborima.

Dakle, po mišljenju poslednjeg danasijanca studenti su tu da budu korisni idioti zvaničnoj opoziciji? Ipak, slično ostalim danasijancima-prorocima, iako predskazuje da studenti neće, ne mogu, neseser, nederland.. politički da se organizuju, profesorov navedeni kondicional je važan. Veljanovski prepoznaje da je najjača i (ako pratimo logiku njegovog kolege Novakovića) najprirodnija snaga studentskog pokreta upravo u potencijalu da formira partiju, a dodao bih i to po mogućstvu, kako sam isticao u zaključku svog poslednjeg teksta, sa radnicima. 

Zašto je ova ideja nevidljiva u građanskom prostoru, a ukoliko se i pomene onda je nemoguća je upravo i razlog zašto novi (radikalniji) oblik političkog organizovanja nije našao inspiraciju ili razloge u bilo kom tekstu Danasa ili Peščanika, niti će.

U sledećem njuzleteru pišem o preostalim teorijskim nespavačima – Peščanijancima.

Ako želiš da čitaš analize poput ovih ili da podržiš moj rad, postani Član Zalogaji Patreona