Iako sam se u pretprošlom njuzleteru, zajedno sa dežurnim Peščanijancem (štampačem levo-liberalnih pamfleta) Ilićem (za koga je skoro skandirano nakon što je uhapšen “je suis Dejan Ilić”) bavio i docentom montažerom Filipovićem, a određene stvari iskomentarisao na IG stranici Zalogaja, u kontekstu trenutnih dešavanja ipak biram da se podvrgnem, ni manje ni više, umnoj torturi i prođem kroz njegov poslednji pamfletsko-montažerski uradak na Peščaniku jer je najbolji primer političke jalovosti i regresa liberalne misli kod nas. 

Montažer Filipović

Po svom dobrom običaju, docent-montažer Filipović, kada nije politički analitičar-montažer kod Kesića i kada ne pravi verovatno najgluplje filmove u savremenoj srpskoj kinematografiji, voli da se okrene pisanju, koje, kada ga Filipović sprovodi, se ispostavlja, uvek, gotovo po pravilu, kao nešto što nikako ne može da se shvati kao rezultat analitičko-logičkih operacija već kao brikolaž, mozaik, nešto, što bi se ipak moralo objasniti profesionalnom deformacijom jednog, za svagda naviknutog montažerskog uma – da montira. Pisanje, pogotovo političkog karaktera nije isto što i spojiti dva kadra u jedan smisleni estetsko-logički kontinutitet. 

U nekom najkraćem sažimanju, Filipovićev montažni pamflet čine njegova targetiranja studenata, specifično sa Filozofskog ali i bliskih studija, pretežno humanistike. U tekstu, nakon velike potrage, se mogu naći i poneke tezice koje, naravno ili nisu propraćene argumentom ili je argument ono što bi se u literaturi zvalo “straw man” (kada se protivnikov argument ili pozicija guraju ka ekstremu kako bi se lakše kritikovali). 

Izbegavajući da ostane na deskriptivnom (i targetirajućem) nivou, montažer Filipović, kao pravi ideolog liberalnog dela javnosti, na samom kraju, valjda ohrabren nastupima u javnosti (i u tmini viber grupa, gde kao policajac bunari po policijskim izveštajima od pre 10 godina ne bi li našao dokaz da su studenti Filozofskog rušilački element o kojoj god blokadi fakulteta da se radi) daje preporuke političke borbe ali i upute šta raditi sa “ekstremnim” studentskim telom ali i generalno kako izaći iz ove političke stranputice.

Koji su to po Filipoviću tačno problemi sa ovim “ekstremnim studentima”?

Za, studente (pre svega Filozofskog), Filipović tvrdi da su “radili sve da ne dođe do političke artikulacije”, da “su forsirali zborove (ali ne kao sredstvo, već kao cilj)”, da su “pisali eseje o tome kako je „nemoguće definisati pojam eksperta”, da su “pričali kako „nije važno koji će režim da ispuni zahteve” (dakle, nisu protiv SNS-a bez ideje o drugim štetnim političkim akterima), da su “besomučno ponavljali mantru o promeni sistema, a ne promeni režima”.

Minimum političkog (uz opet nezaoblilazna targetiranja) se ogleda u “tezama” da “ su zborovi budalaština, koja može da pomogne mobilizaciji na lokalu.. ali nikako ne može da se gura kao glavni narativ i cilj protesta”, “da je omasovljavanje ideje zborova radikalna antipolitika”, “da je želja te manje grupe [pre svega studenti Filozofskog] transformacija društvenog sistema iz parlamentarne u direktnu demokratiju “budalaština, jer implicira revoluciju”, optužuje PRL (partiju radikalne levice) i ASI (anarho-sindikalističku inicijativa), koje smatra “parapolitičkim organizacijama” da “direktno služe Aleksandru Vučiću”.

Kao negativno kod studenata Filozofskog navodi anti-NATO, anti-EU,anti-Đinđić sentiment i odluku plenuma Filozofskog da mu prekreče mural, to da ih zanimaju radnička prava i sindikati za koje kaže da služe Vučiću (gde zlonemarno podmeće “žute” sindikate, koji jesu kontrolisani od strane vlasti da upravo uspore i zamute radničku borbu iako se podrazumeva da studenti imaju principijalan stav o sindikalnoj organizovanosti), to što su za studente filozofskog profesori “klasni neprijatelji“, „odnarođena elita“ i eksperti koji samo žele da se dočepaju vlasti”, konačno, Filipović kaže da stuendi Filozofskog kao glavnog neprijatelja vide tog “imaginarnog „liberala“.” Konačno, zaključuje da za te studente – “naravno – svaki „liberal“ je veći neprijatelj od Vučića.”

Ipak, ako ovo nije bilo dovoljno, Filipović krajnje sramotno i u stilo tabloida (koje tobož kao pravi liberal prezire) javno targetira studente Filozofskog, Filološkog i FON-a u Beogradu (dakle direktno ih dovodi u opasnost crtajući im mete), da “kontrolišu”, “kontaminiraju plenume” i da “su sad direktno u službi SNS režima”

Kao da targetiranje nije dovoljno, Filipović javno “razmišlja” i zaključuje da su neki možda idealisti, neki glupi, poneki žrtve propagande ili sociopate bez zrna empatije (!?), a drugi sigurno uzeli pare od SNS-a. 

Da sve ne ostane na targetiranju, Filipović daje upute savetujući valjda ovom drugom “zdravom” studentskom telu, da neće biti promene ukoliko se ne odstrane, kako ih naziva, “mali crveni Kmeri”. Dakle, nije dovoljno što su glupi, sociopate koji su uzeli pare od Vučića, već su u pitanju militantne komunističke jedinice koje se smatraju ozloglašenim zbog nasilja i ubistava koje su činile, čime sem mete dodatno kači sliku potencijalnog nasilja, za koje ni da je najveći deluzivni idiot ne bi mogao da nađe utemeljenje u stvarnosti.

Konačno, Filipović izjavljuje: “Jedino što me zanima je da se ovi neprijatelji Republike i demokratije jasno uoče, definišu kao realna opasnost, i da se sve buduće odluke donose u skladu sa tim”

Za pogrešne poteze, Filipovic navodi ograđivanje od organizacija Stav i Sviće, odbacivanje predloga ekspertske, prelazne, itd vlade, sukob sa Proglasom, novinarima, profesorima i drugim neprijateljima koje im je “izmišljao Vučić”. Svoj, sada već tradicionalni pamflet (koji je sramotan i za jednu liberalnu fabriku besmisla zvanu Peščanik) završava rečima da su saveznici svi koji su za smenu mafijaškog režima, a ostali “… služe Sauronu.”

Pre nego što ukažem na to do koje mere je Filipović, ne samo u krivu, nego, da je njegov strah neutemeljen, odnosno da se već ostvario, ocrtaću trenutnu situaciju na terenu odnosno gde je sada studentski pokret i u tom kontekstu šta je zaista progresivna politika, a šta regres, pogotovo u kontekstu Filipovićevih ocena.

Filipovićev san ili gde je završio studentski pokret?

Studentski pokret, koji se pre samo dva meseca ograđivao od organizacija STAV i PSG, sa debelim razlogom (o čemu sam pisao ovde) je sada došao do pozicija da blokira institucije radi oslobađanja tih istih aktivista i na ovaj način poziva narod na “opštu borbu”.

Kojim mehanizmima se od ograđivanja od organizacije Stav dolazi do borbe za te iste aktiviste? Ovo je i siguran znak da je građansko-levi diskurs konačno zavladao, kada se jedni akteri targetiraju (kao na primer određeni profesori zbog seksualnih pritužbi, a o drugim, mnogobrojnim podobnim profesorima se ćuti?) ili kada se borimo za pojedince, to predstavljajući kao borbu za opšte interese, žmureći o ideologiji tih pojedinaca.

Kada sam u jednom od prošlih njuzletera pisao o pedaliranju u Strazbur, (kao studentskom otvaranju ka Evropi i podizanju političke borbe na viši ideološki nivo), predlagao sam da studenti dok prolaze kroz Nemačku skandiraju protiv nasilja nad palestincima i vide kako će EU organi reda da reaguju. To nije bila uzgredna ilustracija. 

Upravo na primeru profesorke i aktivista, vidimo zašto je EU nema alternativu završila (ili je od starta išla) kao tome da je jednaka pumpanju (po svaku cenu). Ako je Strazbur postao tema, a jeste, onda je Gaza tema (i oduvek je bila). Gaza jeste tema u EU. Gaza je tema ovde, u Srbiji. 

Gaza, odnosno palestinska deca su linija bilo koje političke borbe, bila ona u svetu, bila ona u Srbiji.

U tom smislu, nema čisto “ljudske borbe” za zatvorene, a to je bilo očigledno i kada su pre samo 8 meseci, ti isti aktivisti organizacije Sviće uhapšeni, a da to nije bila opšta narodna borba. Uvek postoji ideološka borba. Svako ko tvrdi suprotno je ili zvanično opozicioni akter ili korisni idiot.

Kada sam pre više od pet godina pisao tekst u kojem sam kritikovao profesore Filozofskog zbog činjenice da “nije filozofski ćutati” kada se profesori napadaju u medijima, a kada studenti par godina ranije blokiraju fakultet onda se ćuti ili aktivno demonizuju ti isti studenti. Iako sam zbog uredničke politike ublažio zaključak, bilo mi je i tada, kao što mi je i sada jasno o kojoj vrsti ljudi se radi. Profesori su uglavnom politički ili nepismeni ili unutar građanske ideologije. 

Profesori, koji su, po svedočenjima mnogobrojnih progresivnih studenata od samog početka studentskih protesta, onu progresivnu borbu među njima, minirali, na način da je vrate u liberalni okvir, zagovarali eskpertsku vladu (najviše na FDU) napornije i istrajnije od same Proglas ekipe i kao po običaju, stali uz studente kada je to politički isplativo odnosno, kada im se interesi ne sukobljavaju. Da su studenti, kao što sam isticao u navedenom tekstu, blokirali fakultet radi isključivo ekonomskih zahteva, od hvalospeva u javnosti od strane tih istih profesora ne bi bilo ničega. Većina bi (kao i na svim prethodnim blokadama) govorila u javnosti identične stvari koje već mesecima dolaze sa Informera ili iz Vučićevih usta.

Nakon inicijalnog optimizma, veličanstvenog protesta na Slaviji i optimističnih akcija, pokret, koji je plenio svojom energijom, je tu energiju gotovo ispumpao u nebo, kreirajući nešto što sam nazvao psihoza pumpanja, odnosno pumpanje po svaku cenu. Nekada davno, u Utisku nedelje je upravo jedan, sada već bivši politički akter Simon Simonović, tvrdio upravo sličnu stvar, zbog čega je u svojim mnogobrojnih zamuckivanja ostao nem na pitanje Siniše Kovačevića – kako možete zastupati stav (kao član organizacije “Evropa nema alternativu”) da “nešto nema alternativu” i time sudbonosno potvrdio da upravo “slobodnomisleća” EU politika, koja je prisutna već više od 20 godina u Srbiji, u svojoj suštini upravo ima ideju EU kao nužnog rešenja bilo kojih “slobodnih” debata u liberalnom prostoru (od kojih je Utisak nedelje paradigmatski primer). 

Da je liberalni diskurs (od starta) ovo podrazumevao, govori činjenica da “anonimni profesor” neumoljivi pošaljilac pisama Danasu, u svom poslednjem pismu hvali studente maratonce koji su išli do Brisela, govori da “činjenica da ste ovde i da niste šetali ka Moskvi je znak da ste shvatili poruku” jer, smatra anonimus profesor “ “Pumpaj“ je zaista evropska Srbija!“. To tajnog profesora ne sprečava da odmah u sledećem paragrafu protivreči sebi tvrdeći da je “dilema EU ili Rusija potencijalna tačka razdora”.

Profesor (kao i montažer Filipović) je, nakon gomile srceparajućih anonimnih pisama sugestija, idejica, hvalospeva konačno otvorio karte. Po njemu se  “nijedan demokratski lider” nije pojavio u Moskvi na proslavi Dana pobede (čak ni Ibrahim Traoré?). U svom istorijskom prelazu, profesor hvali EU, govori sve najgore o Rusiji, svim državnicima koji su se pojavili na najveličanstvenijem događaju XX veka – odbrani od najgore ideologije koja se ikada pojavila – fašizma. 

Sve ovo, kao i jedina istinita stvar koju je montažer Filipović rekao, naime, da je u osnovi početnog studentskog protesta bila borba da institucije pravne države rade svoj posao, ipak implicira da, ukoliko pratimo ovu logiku borbe, politička artikulacija borbe, o kojoj toliko ponavlja, ne bi sledila iz inicjalnog studentskog organizovanja. 

Studenti, kao i liberalni ideolozi (Dejan Ilić, Filipović, anonimni profesor, mnogobrojni profesori, Proglas, itd) su u poslednjim trenucima javno i eksplicitno povezali lokalnu borbu protiv Vučića sa borbom za EU vrednosti. O tome se radi. O tome se uvek radilo. Zato je poslednja odluka, da studenti naprave svoju listu, na kojoj neće biti studenata nego esperata, profesora, itd, ništa drugo nego paktiranje sa liberalno-parlamentarnom borbom, koja vraća stvari nazad.

Brz odgovor FIlipoviću

Parlamentarna artikulacija sa liberalnim predstavnicima nije jedina politička artikulacija. O tome govori ogromno telo znanja političke teorije, za koje, da je malo bio voljan da otvori knjigu, bi montažer Filipović čuo. 

Narod decenijama želi promenu sistema, ali smo iznova uvučeni u puku promenu režima. Protiv Vučića po svaku cenu je svako ko je afektiran događajima, aferama, itd. To nije politika. Politika su političke ideje, ideoligija, interesi. 

Da su zborovi “antipolitika”, a vanparlamentarne odnosno ne liberalno parlamentarne opcije parapolitičke organizacije samo govori koliko je skučen Filipovićev politički okvir razumevanja političke stvarnosti. 

Filipovićevo slavljenje NATO pakta, EU i Đinđića, a oštro protivljenje radničkim pravima govori do koje mere je u pitanju prost liberalni okvir. 

Filipović prosto ne razume kako funkcionišu interesi u političkoj borbi, odnosno to da su profesori sada saveznici samo jer su većinski na građanskim pozicijama, odnosno, da im ova blokada ne ugrožava materijalni interes (platu), odnosno njihovu poziciju moći (akademska moć).

Filipović ne razume da je, kako su to studenti Filozofskog objasnili, pojam neutralnog eksperta par excellence ideološka kategorija. Nema nultog čišćenja terena za “slobodne izbore” (kao što nema ni slobodnih izbora). Nema poštenih i čistih eksperata. Svaki čovek je ideološko biće i radi u interesu ideologije, bio on toga svestan ili ne.

Ne postoji imaginarni liberal koga studenti vide kao glavnog neprijatelja. Postoji liberalna građanska ideologija koja dominira srpskom politikom od 5. oktobra 2000. godine. Dok se, kao što sam zaključio u svom poslednjem tekstu, ne raskrsti oštro sa liberalizmom, svaki pokušaj (puke promene režima) će predstavljati u najmanju ruku regres.

Kada Filipović kaže da neko “kontroliše plenume” samo nam otkriva da suštinski ne zna ni kako funkcionišu plenumi. Upravo je poenta da se najmanje može kontrolisati ishod, odnosno uticati na ljude sem onoga što se zove snaga boljeg argumenta.

Naravno da ga ne interesuju radnička prava, da studente koji ne pumpaju po svaku cenu EU i liberalnim politikama naziva mali crveni Kmeri, a svima koji nisu za (puku) smenu režima govori da su za Saurona. Zašto Saurona? Pa jer Filipović i ne zna da govori o politici sem da se paušalno izražava, banalizuje, ponižava i targetira, odnosno da drugu stranu, u najboljem slučaju, posmatra kroz imaginarni svet. Za njega druga politička pozicija i jeste Tolkinov svet, jer o njoj misli da je nemoguća jer nikada nije ni izašao iz svog krugo-dvojkaškog građanskog svetonazora.

Šta je to što studenti (najpre) Filozofskog ističu i zbog čega je to važno nasuprot pedaliranjima i trčanjem ka Briselu i Strazburu?

Ekstremna progresivna politika studenata Filozofskog & co

Filozofski jedini javno progovara (kada gotovo niko iz zvanične opozicije o ovome ne govori, odnosno govori tradicionalno psihilogizujući postupke kao posledica Vučićeve “osvete državnim univerzitetima”) o ponovnoj privatizaciji obrazovanja. Studenti Filozofskog pravilno ističu ono što svi prećutkuju, a o čemu sam pisao u prošlom njuzleteru, da je u pitanju uvođenju nove privatizacije na mala vrata i to u trenutku kada Vučić zna da mu to gotovo niko neće zameriti.

Plenum Filozofskog, sa studentima Univerziteta u Prištini, ukazuje na ugrožen položaj srpskog naroda na Kosovu i tihog gašenja srpskih institucija. U trenucima kada onaj progresivni svet kod kojeg je ostalo empatije ukazuje na nezapamćeni teoror koji se odvija u Gazi (o čemu u toku završavanja ovog njuzletera kritički govore studenti fakulteta primenjene umetnosti), studenti podsećaju da srpska (formalna i materijalna) prisutnost na Kosovu, svaki put kada se desi nešto u Beogradu, dodatno oslabi. Budući da je Vučić odavno očistio teren za te kritike, postavljajući lažne desne opcije (o čemu sam pisao ovde), ostalo je da jedino studenti adresiraju i upozoravaju na najvažnije političko pitanje u Srbiji, koje će tek doći na dnevni red.

Studenti Filozofskog, ekonomskog i nekolicine drugih se protive traženja EU medijacije, odnosno da se traži, očekuje i (u konačnom odlazi ili pedalira) u EU kako bi ona prisilila ili uticala na promenu u našoj zemlji. Potom, oni su ukazivali na njen štetni uticaj po Srbiju i posledično podsetili na bazičnu političku činjenicu savremenog sveta, da je Srbija, makar formalno (a da na tome uvek, a sada više nego ikada, treba insistirati) suverena država.

Dakle, zašto je važno oponiranje studenata Filozofskog ovom rasprostranjenom pumpanju po svaku cenu, odlascima u Brisel i Strazbur i borbi za oslobođenje aktivista i ljudi koji se raduju mrtvim bebama? Jer je pitanje javno finansiranog i dostupnog državnog obrazovanja najvažnije studentsko pitanje (dakle 4. zahtev). Jer je pitanje Kosova pitanje suvereniteta jedne savremene države i jer je EU imperijalistički projekat (u službi Amerike), čija eksploatatorska ideologija stoji u osnovi građanističkog razumevanja kojim putem srpsko društvo treba da krene. 

Gde u svetu imamo primer ekonomsko-političkog suvereniteta, socijalnih mera i protivljenja stranom uplitanju?

Sahelsko zlato

Dok se srpska politička javnost sporila oko sedi ne nasedaj ili nasedaj ne sedi diskursa koji je Vučućev magijski politički okvir doveo do savršene tehnike upotrebe drugog “pametnijeg” građanskog uma, Afrika je zaista počela da ustaje i time upravo ne naseda. To je uspela upravo ne praveći se da negde tamo, na zapadu postoji neko prosvetljeniji, ko treba da joj objasni kako institucije treba da rade svoj posao.

Ibrahim Traoré, o kojem smo u poslednjih nekoliko meseci čuli dosta, je ušao u globalnu javnost nakon preuzimanja vlasti vojnim pučem 2022. godine u Burkini Faso. Ipak, Traore je tek drugi u nizu oficira država Sahela, koje su od 2021. prolazile kroz istorijsku političku tranziciju. Sve je počelo kada je Assimi Goïta, iskusni vojnik preuzeo vlast u Maliju. Dve godine kasnije i nakon Traorea, tragom Malija i Burkine Faso će krenuti i Niger, odnosno Abdourahamane Tchiani, takođe istrenirano vojno lice koji će zarobiti tadašnjeg predsednika i preuzeti vlast. Ovim kreće afirički obrt vojno-ekonomske suverenosti.

Vojne prevrate je odmah pratila jasno definisana ekonomska politika. U tom smislu, Traore je odmah po stupanju na vlast prekinuo licence stranim kompanijama koje su iskopavale zlato u Burkini Faso. Po sličnom ključu su i nove vlasti prekinule operacije iskopavanja zlata u Maliju i uranijuma u Nigeru od strane stranih kompanija. Ove odluke je pratilo menjanje zakona o kopanju, gde su navedene afričke zemlje tražile veće poreze kao i veći udeo u rudarskoj industriji ili po rečima samog Traorea: Znamo kako da kopamo naše zlato i ne razumem zašto ćemo dozvoliti multinacionalnim kompanijama da dođu i iskopaju ga”.

Ovolika zainteresovanost zapadnih kompanija za Afričke prirodne resurse, a pogotovo zlata, ne treba da čudi, budući da se 40% svetskih zaliha zlata nalaze u Africi. Primera radi, tokom 2023. godine su Burkina Faso i Mali iskopale oko 200 tona zlata. Od početka 2010. godine, ove dve zemlje su povećale produkciju zlata za oko 150%, odnosno godišnjih oko 40 tona na današnjih oko 100 tona.

Iako je cena zlata uvek imala pozitivno kretanje, stabilni rast je počeo od 2015. godine. Ipak, sada se dešava ozbiljan skok cene. Od početka godine, cena zlata je skočila za oko 23%.

Traore – socijalna politika suverenizma

Traore je danas važan ne samo u svetskim terminima, nego i kada je u pitanju aktuelna studentska borba, odnosno navedeno oponiranje progresivnih studenata, mahom sa Filozofskog postupcima koje veličaju EU politiku, odlascima u Brisel, Strazbur, odnosno Francusku po savet od Makrona. Istog Makrona koji proteste u svojoj zemlji, kao i Fridrih Merc u Nemačkoj, najlaganije rešava “prosvetljenim EU nasiljem”. Istu Francusku koja je pre više od sto godina kolonizovala Burkinu Faso.

Od navedena tri lidera Sahela, Traore se posebno istakao u zemljama i među ljudima koji stoje na minimum ne a priori pro-zapadnim pozicijama, najpre zbog političko-ekonomskih poteza koje je povukao. Nakon Traoreovog dolaska na vlast, već sledeće godine je Burkina Faso dala mesec dana francuskoj vojsci da se povuče iz zemlje kroz moto da se time zemlja brani, čime su okončali eru francuskih vojnih operacija u toj zemlji, odnosno raskinuli diplomatske odnose.

Budući da je, prema izveštaju UN-a, Burkina Faso jedna od najsiromašnijih zemalja sveta (186. od 189 zemalja), bilo je jako važno, pre svega raditi na povećanju BDP-a odnosno bruto društvenog proizvoda (BDP predstavlja ukupnu vrednost proizvedenih krajnjih (finalnih) dobara i pruženih usluga (proizvodnih i neproizvodnih)). Traore je povećao BDP sa 18.8 milijardi dolara na 22.1 milijardi za dve godine.

Kao pretežno ruralna sredina, u kojoj čak 70% stanovništva živi u ruralnim predelima zbog čega praktično zavise od zemljoradnje, Burkina Faso je svoj opstanak mogla da očekuje tek kroz ulaganje na ovom polju. Traore je gotovo izvršio revoluciju u agrikulturi, gradeći jedno za drugim postrojenjem. Sem postrojenja, Traore je modernizovao upotrebu potrebnih mašina, odnosno za kratko vreme uzdigao industriju.

U avgustu prošle godine je pokrenut centar za atomsku energiju BAAE koji će, prema rečima Traorea “omogućiti energetsku nezavisnost Burkine Faso, industrijalizaciju zemlje i olakšavati pristup električnoj energiji širom zemlje“. U tom ključu je sklopljen dogovor sa ruskom državnom korporacijom Rosatom o zajedničkoj proizvodnji nuklearne elektrane u Burkini Faso. U martu prošle godine je ministar energetike i rudarstva Burkine Faso Yakub Zabre Guba rekao da će “izgradnja ove elektrane u početku pomoći u smanjenju energetskog deficita, a na kraju će podržati sve sektore društveno-ekonomskog života Burkine Faso.”

Skoro je Traore izjavio da će porođaj biti besplatan u svim državnim bolnicama širom zemlje. Konačno, Traore je ukinuo sve školarine u Burkini Faso. Dakle, obrazovanje u Burkini Faso je na svim nivoima potpuno besplatno, odnosno, ono je državno finansirano. 

Kada se imaju u vidu ovi potezi, ovakva (radikalna?) politika i otpor zapadnoj logici vojne prisutnosti,vojnih baza ili davanja pomoći zarad porobljavanja, nije ni čudo da je Traore preživeo gotovo 18 atentata u poslednje dve godine.

U ovakvoj ovakvoj slici sveta, gde se on deli na kolonizovane ili kolonizatore, na EU vrednosti ili ekonomsko-politički suverenizam, na insistiranje na pukoj smeni kompradora ili traženje državno finansiranog obrazovanja, na ćutanje o grozotama i traženje oslobađanja onih koji ih zastupaju ili aktivno protivljenje izraelskom genocidu nad palestinskom decom i civilima, na traženje političkih rešenja od spoljnog (EU) faktora, “neutralnih” eksperata ili grupe samoprozvanih ljudi od “poštenja i integriteta” (ProGlas) ili pozivanje naroda u samoorganizovane zborove i aktivno učenje o politici i političkom samo-organizovanju, jasno je da Srbija ne sme ponovo da “bude svet”. Srbja mora da bude Sahel.

Ako želiš da čitaš analize poput ovih ili da podržiš moj rad, postani Član Zalogaji Patreona