U poslednjem njuzleteru (pre mesec dana) sam analizirao “teorijske” pamflete Danasovaca, mejnstrim “analitičara”, koji, svi od reda, nude naizgled racionalne tekstualne redove, a dolaze do identičnog rešenja, ili kako bi Marinika Tepić rekla “kako god da se zove, treba nam to prelazno telo”. Oni su interesantni jer izgleda kao da urednik Danasa (Draža comic relief Petrović) napiše prompt sa nužnim zaključkom, a onda neko od tih ljudi ima “kreativnu slobodu” da popuni među-prostor kripto-logičkim eskapadama. Neko ciničan (kao ja) bi mogao da Draži uputi sitan tip, da bi mu, jeftinije bilo da prosto koristi Chat GPT, a kao autora potpiše, sada već redovnog “anonimnog profesora”. 

U skladu sa navedenim tajmlajnom, već dobrih mesec-dva, liberalno-građanski diskurs (ProGlasno, NVO-ovski, aktivistički, mejnstrim-opoziciono, profesorski, umetnički..) gura tu ideju “prelaznog tela”. Ako nam ovo samo po sebi ne smrdi, onda nam savetujem da dobro izoštrimo oči kako bismo u narednim danima ugledali, iza slobodno-mislećih tekstova i objava, strukturu “botovskog” rada (na mrežama i saopštenijma), koji je već sada, prisutan među “prosvetljenim” aktivistima koji, na primer, redom dele (copy-paste (a anti-plagijatstvo kao vrhovna vrednost?)) poruke podrške uhapšenom (ideološkom vodiču?) Dejanu Iliću.

Pišući taj drugi deo njuzletera o “Peščanijancima” (koji sledi u daljem tekstu), svoju pažnju sam usmerio upravo na dakle dva (uz pomenutog Ilića, i na Stevana docenta Filipovića), sada već prepoznata i gurana lica (kako od strane građansko-opozicionih snaga, tako i samog Vučića koji (u svom standardnom targetiranju, za njega najkorisnijih) danas, nimalo slučajno hapsi Ilića). 

Kao da sam anticipirao da će upravo dva Peščanijanca, (a ne Danasijanca jer “ako vam je dobro onda ništa” ipak ima privid teorijske supremacije nad Dražinim pamfletističkim naporima, ipak je portal portal, a novine novine) postati prominentni glasovi unutar građansko-liberalnog pritiska na studente da oni (sami) izaberu/daju predlog prelazne Vlade, odnosno njenih članova.

U (sada već davno napisanom) njuzleteru sam se osvrnuo na gostovanje Dejana Ilića na N1 (pre 2 meseca!) u kojem perfidno izjednačava političko i mejnstrim opoziciono, optuzujući studente da ostaju apolitični ukoliko odbijaju da sarađuju sa zvaničnim (građanskim) politčkim partijama. Ilić je, kao po zadatku, nastavljao da radi identičnu stvar i povodom dolaska studenata na skup podrške otpuštenom sindikalcu EPS-a Dragoslavu Ljubičiću koji je sticajem (nekako uvek podudarnih) okolnosti i generalni sekretar Tadićeve Socijaldemokratske stranke. 

Nakon što je u govoru studentima Ljubičić pomenuo SDS i da ce njegova stranka pružati podršku studentima ti isti studenti su se razišli. Ovo razilaženje uz, kako je navodio Ilić, parolu “bez politike” Ilić je koristio kako bi ukazao da je sve što studenti rade (blokiraju fakultete, SKC, KC, povezuju se sa radnicima, traže od države da izdvoji dodatna sredstva za finansiranje visokoškolskog obrazovanja, itd) politika. Kao da to oni ne znaju pa će Ilić da im objasni, naravno povezujući politiku (odnosno političko) sa “povežite se sa mejnstrim opozicijom” (Đilasom).

Razlog za moje tadašnje bavljenje Ilićevim pokušajima proguravanja iste ProGlas logike (dosta je bilo studenata, ajmo malo realna politika – “sada mi preuzimamo”), nije u snazi Ilićeve argumentacije (kako i da bude kad izbacuje tekst na svaka tri dana) već u pomami Peščanik apologije zvanične opozicije. U tom smislu ne treba da nas iznenadi što je ovih dana glavni (kako sam ih u svom tekstu od pre tri meseci nazvao) “objektivni građanski činilac”, koji se, sveo na napore dva aktera, Ilića i docenta Filipovića, što treba da nam signalira sa kakvim kadrovskim deficitom se građansko-liberalni korpus u poslednjem periodu suočava. 

Po istom ključu kao i Ilić, filmski reditelj i docent na FDU, Stevan Filipović, tada u svom Peščanik tekstiću, piše, polemiše, analizira i naprosto karikaturiše studentske postupke, izvodeći sumanute zaključke o “apolitičnosti amorfne i politički nedefinisane mase, kako naziva studente, ukazujući na “kontradiktornosti” studentskog pokreta koji istovremeno zabranjuje liberalne, a dozvoljava desne elemente (“Kusturica može, Kesić ne može”), a čija “antipolitika” iako korisna u početku, sada, po Filipoviću, vodi u ćorsokak jer se pitanja moraju razrešavati u “političkoj areni”.

Filipović, kao i Ilić, kao da se pravio naivan, ne razumevajući bazično stanje stvari, u kojem se nije desila samo promena političkih aktera (koliko god oni ne priznavali studente kao političkog subjekta, a verovali u svoje građansko-liberalne parlamentarne predstavnike kao i dalje realnu političku snagu) već i promene samog političkog, u kojem politika (kao i akteri) više ne funkcionišu po ranijim zvaničnim pravilima. 

To da postoje različite (kontradiktorne?) tendencije je u osnovi direktno-demokratskog pokreta koji je tek u začetku, a u kojem Plenumi različitih fakulteta imaju autonomiju da samostalno raspravljaju i izglasaju šta će se dešavati na njihovim fakultetima, odnosno šta oni nude kao predlog smera studentskog pokreta u celini. Veća sloboda (koju liberali Ilić i Filipović tobož sanjaju ali samo u zadatim okvirima) podrazumeva sporije i napornije donošenje odluka od strane aktera, koji se ćesto i ne slažu, ali nude argumentaciju u otvorenom i slobodnom prostoru kako bi svaki učensnik na Plenumu mogao da prosudi i izglasa shodno snazi argumenta koje čuje, odnosno ponudi svoj argument.

Baš zbog ovakve prirode političke organizacije studenata, različiti akteri (fakulteti) nastoje da se izbore protiv skretanja sa studentske linije (direktno-demokratske nasuprot predstavničke), zbog čega je, onome ko razume, potpuno logično tadašnje ograđivanje Filozofskog od političkih i aktivističkih grupa (koje su duboko fiksirane na predstavnički model) ali i poslednje u kojem ukazuju na zloupotrebu studentskog pokreta i protivljenje ideji ekspertske Vlade (o kojoj će biti reči). 

Ipak, za Filipovića je tadašnje saopštenje Filozofskog fakulteta pisala “neostaljinistička proputinovska i prokineska frakcija FF u Bg” koja zvuči kao “Sputnjik ili Russia Today”, a koju, poentira Filipović je “odmah pohvalila Brnabic” (o čemu će takođe biti reč kasnije u kontekstu izjava vlasti koje se podudaraju sa izjavama drugih aktera). 
Nije nimalo slučajno da upravo Filipovića (a ne nekog drugog), baš u ovim trenucima, u svoju emisiju zove, niko drugi nego jedna od najvećih političkih neznalica u javnosti Zoran Kesić. U svom gostovanju kod Kesića, Filipović sramno paternalistički govori da studenti “zapravo ni ne znaju šta znači demokratsko uređenje”, dodajući “ili parlamentarizam” crtajući i maloumnima do koje mere je usko samo shvatanje političkog kod docenta Filipovića kada izjednačava demokratsko uređenje sa parlamentarizmom, izazivajući smeh i žaljenje kod svakoga ko je uzeo za shodno da se bavi osnovama političke teorije, odnosno onoga ko ne samo da zna da sem parlamentarizma postoje i drugi demokratski oblici, već i može da argumentuje zašto su ti drugi oblici demokratskiji.

Filipović nije protiv “nekonzinstentnosti” studentskog pokreta, već protiv njegove anti-liberalne prirode, zbog čega pokret i odbija zvaničnu opoziciju, NVO, itd. U takvom lovu na anti-liberalne elemente, Filipović odlazi u nebulozne teorije zavere praveći logičku vezu između pesmama Beogradskog sindikata (za koju kaže da je “soundtrack protesta”???) i toga sta je ta grupa radila u prošlosti (“ljudi koji su u pesmama pevali o Đinđiću kao „kriminalcu koji se druži sa Canetom“). Prateći ovu logiku, možemo naslutiti kakvim se logičkim aparatom služi docent Filipović.

Dakle, mi (ljudi koji se protive bilo kakvim masovnim “ko ne skače taj je ćaci” i “pumpaj po svaku cenu” psihozama) imamo posla sa ovakvim ljudima, koje (u nedostatku boljih) građansko-liberalni diskurs gura u situaciji kada su zvanični mejnstrim političari (Đilas) i raniji “neutralni” elementi (ProGlas) izgubili domet i verodostojnost. Sa ljudima koji skaču na zaključak da je puštanje pesme na protestu zvanična himna, a koji kroz postupke te iste grupe povlači (još bizarnije zaključke) o ideologiji samog protesta. To su ljudi sa kojima mi neki treba da polemišemo? Ukoliko je tako, možemo se onda vratiti i korak nazad i videti šta rade zvanični (stari) akteri.

Šta radi zvanična opozicija (ako već polemišemo sa polu-argumentima)

Dok poslednja tura “neutralnih” građansko-liberalnih aktera ponavlja tri-četri polu-argumenta, zvanična opozicija je na aparatima. Đilas se modernizuje preko podkasta (“Dežurni krivac” – to bi ti voleo..) koji ima manje reakcija na objave od broja sabskrajbera na ovaj njuzleter (hvala na poverenju!). Marinika traži prelazno telo, bilo šta, ekspertsku, prelaznu, tehničku, kako god nazivali tu Vladu, samo da prezime, da prespoje jer (a to pitanje niko ne postavlja), šta bi se desilo sa parlamentarnim političarima ako bi ideja direktne demokratije zamenila parlamentarizam? Postoji li prelazni biro rada za ove ljude, za koje je upitno kako bi se uklopili u moderno tržište rada?

U moru posrnulih, prevaziđenih i ko zna kojih stanja, svako malo nam zvanično-opozicioni mediji prenose (zašto, Bog to zna) napore Srđana Milivojevića, inače bivšeg otporaša (koji se pre 20 godina smejao u javnosti na anarhističke ideje, a sada ima neki stav o direktnoj demokratiji?), sada predsednika DS-a (kojoj je samo ostalo da se pocepa i u nazivu na D i S), koji, valjda iz nedostatka boljih argumenata (kao da ih je ikada bilo) podmeće neku navodno odluku studentskih Plenuma o prelaznoj ‘Univerzitetskoj Vladi” koju treba da čine eksperti koje predlože studenti.

Koliko je ovo jadno govori i činjenica da su studenti u blokadi imali nebrojeno saopštenja gde jasno kritikuju predstavničku demokratiju, bilo kakvo svojatanje studentske borbe i (što smatram jednim od najvažnijih rezultata studentske borbe) odbili da odlučuju umesto naroda (kako kažu “studenti nisu, ne žele, niti mogu biti odraz opšte volje” i ne mogu najopštija društvena pitanja “pasti samo na naša pleća”) već poručili narodu: “pozivamo da se okrenete lokalnim samoupravama i samostalno organizujete po modelu neposredne demokratije – kroz zakonom predviđeno telo zbora građana”.

Dakle, u trenucima kada Milivojević ovo izjavljuje, niti je bilo saopštenja, a samim tim ni odluke o Univerzitetskoj vladi niti to sledi iz studentskog političkog oblika organizovanja. Studenti, pozivajući se na član 2 Ustava Republike Srbije, govore da “Nijedan državni organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac ne može prisvojiti suverenost od građana”. 

Dakle, prelazna, tehnička, Univerzitetska vlada nije niti po logici stvari može da se očekuje kao krovni predlog studenata, odnosno svih plenuma. Da se nalazimo na prekretnici političkih promena pokazuje i činjenica da studenti svojim saopštenijma pokazuju da mnogo bolje razumeju i vide sama demokratska načela u odnosu na nekakvog predsednika koji stoji na čelu nekakve organizacije koja u svom formalnom nazivu pominje demokratiju.

Građansko rovarenje i tehničko-espertska vlada

Ova podmetanja, argumentovanja, rovarenja samo pokazuju o kakvom pritisku na studente se radi svih ovih nedelja od strane građansko-liberalnih snaga. Nažalost, studentski plenumi izglasavaju predloge ekspertskih vlada. Na delu je ogromna borba, unutar samih fakulteta, gde aktivističke grupe, ProGlas, ogroman broj profesora (od kojih su u javnost izašle prepiske profesora FDU) aktivno radi na tome da se studentski pokret gotovo prisili da izglasa (prvo kroz većinu plenuma, a onda i u celini) predlog prelazne vlade.

U jednoj stvari je docent Filipović u pravu – studentski pokret jeste od samog početka, što je očigledno i iz većine samih zahteva, baziran na premisi da “institucije rade svoj posao”. Ovo je već liberalna pozicija, koja stoji u kontradiktornosti plenumskog organizovanja, koje postaje i već jeste postala nova institucija. Ako studenti traže da institucije rade svoj posao, uporedo sa pozivom da narod “ide u zborove”, može li se onda shvatiti karakter mogućeg zahteva da budući zborovi rade svoj posao – da narod upražnjava politiku, odnosno da se pita o svim pitanjima koja ga se direktno tiču?

Predlog ekspertske Vlade (dakle parlamentarnog tela), koja se toliko gura, ne samo da nije u skladu sa studentkom logikom političkog organizovanja (direktno demokratski), već je političko telo koje nije izabrano demokratskom procedurom. Kako su sami studenti istakli, to telo ne bi imalo legitimitet za svoje odluke, što bi liberalno-građanskim akterima koji se kunu u demokratska načela trebalo da bude najvažnija briga ali kada je borba protiv Šizoja liberalno zatvaranje jednog oka (kao i 90ih kada se šurovalo sa desnim-konzervativnim opcijama) ne treba da nas iznenadi. 

Tehnička vlada, kako su opet istakli studenti, nije garant bilo kakve neutralnosti jer eksperti, ne samo što nisu (niti mogu biti) neutralni, nego je nemoguće zamisliti političkog aktera koji ne postupa ideološki (dakle ne neutralno, odnosno politički). Svako pitanje koje se tiče zajednice (pa i pitanje slobodnih izbora) je političko pitanje. 

Čak i ako stavimo na stranu iskustvo ekspertske vlade iz prošlosti (G17 koja je pre toga bila NVO!) situacija u kojoj grupa postavljenih eksperata (od strane građansko-liberalnih snaga koje, po svemu sudeći pobeđuju u lobiranju/rovarenju po studentskom telu) dolazi na vlast, čisti teren (šta god to značilo) i omogućava slobodne izbore, znači povratak u liberalni diskurs, gde u tom procesu, akteri vraćaju svoje pozicije, kontrolu nad narativom, i na tim “slobodnim izborima” ko god da dođe na vlast imamo reset poput 5. oktobra. Šesti oktobar ne postoji, on je večno vraćanje privatizacije, kulturnih pljačkaša i građanskog prezira.

Ko ne skače taj beži kod Vučića

Drugi oblici skretanja iz progresivnog karaktera su ponašanja studenata spram ljudi koji su (kao i studentsko telo) raznoliki. Na obroncima opskurne leve scene, se pojavila rasprava oko toga da li je “ko ne skače taj je ćaci” rasizam. Uzimajući u obzir argument po kojem svako shvatanje drugog kao životinje predstavlja rasizam (da dakle nije potrebno uzeti polaznu tačku drugu boju kože, odnosno bili koji objektivni parametar u zasnivanju/reprodukovanju rasističkog ponašanja) smatram ovakva masovna skandiranja ne samo ne progresivnim (u bar savremenom shvatanju rasizma) nego i potpuno kontra-produktivnim. Dakle, ne slažem se da je u pitanju samo političko razgraničavanje, pokazivanje ko je gde. Zna se ko je gde i zna se zašto je neko tu gde jeste.

Bez obzira što je svakome jasno da u Pionirskom parku prebivaju kriminalci, batinaši ali i studenti, ljudi koji su plaćeni da tu budu, dakle raznolik skup, u pitanju je oblik reprodukovanja elitizma koji odvaja narod (koji sve to posmatra sa ekrana, za koga je sve to  i napravljeno), odnosno, postiže upravo efekat koji je Vučiću potreban. 

Kao što sam naveo u svom tekstu, Vučić zna kako će reagovati građansko-liberalni korpus i upravo računa na to. Zbog toga, građanska javnost (koja ga je čuvala na protestima kroz “sedi ne nasedaj”) sada reprodukuje najgoru ne-narodnu ideologiju ne spram tih ljudi tamo (bez obzira ko se aktivno nalazio u Pionirskom parku) već kako bi režimski mediji to upakovali za svoje biračko telo, time praveći još sve veći jaz između grupa koje u vremenu ove i sličnih kriza treba aktivno da se povezuju, prihvataju, podržavaju i organizuju.

Svi koji (gledaju ovaj postavljeni rijaliti), a koji se prepoznaju kao krezubi, neobrazovani, ovakvih ili onakvih fizionomija, koji nisu mogli da završe fakultet, da rade neki “fin posao”, da slušaju muziku koja je po meri docenta Filipovića (dakle većina Srbije) se svakim “ko ne skače taj je ćaci” povlače još više nazad, tamo gde im je komfornije. Taj komfor im pruža Vučić. Svaki put. Nepogrešivo. Tako ostaje na vlasti. 

Po istom ključu kao i tokom svih prethodnih (neuspešnih) protesta, građansko-liberalni korpus mu to obezbeđuje. Zato NVO, građanski aktivisti, mejnstrim opozicija nije mogla niti će moći da pobedi Vučića na izborima. Zato je građansko-liberalnom korpusu potrebna prelazna vlada. Vlada koja se proglašava od strane pojedinaca ili grupa. Vlada koja ne prolazi nikakvu demokratsku proceduru. Nedemokratska vlada.   

Strazbur i apel da institucije koje “rade svoj posao” utiču na institucije koje ne rade svoj posao

Kada sam pisao da bi studenti, koji su se uputili radi slanja poruke evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, mogli da pokušaju u Nemačkoj da uzvikuju povike “pravda za Palestinu” naišao sam na određeno nerazumevanje i napade. Zašto povezivati sukob u Gazi sa studentskom borbom za institucije, kada je vreme da se pumpa? Primoravati naše institucije je jedan oblik (liberalne) borbe. Primoravati naše institucije (da rade svoj posao) apelom stranim (EU) institucijama, za koje, dakle, već pretpostavljamo da rade svoj posao je korak dalje. To nije liberalizam, to je već autokolonijalizam.

U tom smislu, je test uzvikivanja “pravda za Palestinu” u Nemačkoj, koji sam predložio studentima ne samo eksperiment tolerancije nemačkih policajaca (odnosno Nemačke politike o (najvišoj vrednosti liberalizma) slobodi izražavanja) već i otvaranje jednog šireg pitanja liberalnog EU diskursa – rade li EU institucije svoj posao? Ako rade, zašto je toliko nepravde i dakle ako ne rade, ko pumpa u EU? Može li se pumpati za pravdu u EU? Može li se pumpati za decu u Palestini.

Na ovom mestu bi mi se savršeno moglo prigovoriti da se služim SNS retorikom (ili da radim za SNS, što bi bilo gore ali bar ne bih bio korisni idiot?) relativizacijom pitanja poput Đukinog (“što nisu tražili pravdu za pogrom na Kosovu?”). Ali nije u pitanju prigovor studentima što ne traže pravdu u Strazburu za nešto važnije. Stvar je da pravdu niti treba tražiti van naše zajednice niti nam tu pravdu može dati neko spolja, pogotovo neko kao EU, kako god tumačili taj prvo ekonomski pa onda vojno-politički savez. 

Stvar je da, sa direktno-demokratskim oblikom političkog organizovanja, odbijanjem da studenti izaberu članove prelazne vlade i pozivom da narod krene da se samoorganizuje kroz zborove, studenti (iako još nesvesni) već pokazuju da je institucija koja radi svoj posao i koja može da ispostavi pravdu već tu, u nama, u narodu, u njegovom samoorganizovanju.  

U korenu ideološke borbe koja se odvija unutar studentskog tela, je način političkog (samo)organizovanja i prevlast zahteva koji su zbirno dobili oblik “da institucije rade svoj posao” zbog čega je četvrti materijalni zahtev (mudrošću Vučiča) po kratkom postupku i najavljen da će biti ispunjen. 

Liberalizam je paternalizam

Liberalizam, građanska ideologija koju ističe jedna manjina koja je toliko glasna da se čini da predstavlja većinski narod u Srbiji sada pokazuje svoje pravo lice. Sada, kada se zaista otvara novo polje političkog organizovanja, shvatanja same politike, njihov impuls je zatvaranje ovog proboja po svaku cenu. 

Da je u pitanju najkonkretnije čuvanje svojih pozicija, odnosno društvenog statusa quo pokazuje ovaj odličan uradak u kojem se, bolje nego ikada pre, vidi ista bojazan vlasti i zvanične opozicije. Strah od gubitka liberalnog okvira u kojem svi gube moć, gotovo preko noći.

Jedna od podvala liberalne ideologije je i ideja totalitarnih sistema, koji su na krajevima političkog spektra. Te krajnje ideologije jesu totalitarne ali zato što je svaka ideologija, pa i liberalizam, totalitarna. Liberalizam, kao u ovim kriznim trenucima kojima svedočimo, nastoji da, sve što ne može da objasni kroz sebe ili u sebe inkorporira, da odstrani.

Obe strane liberalnog okvira (vlast i zvanična opozicija), u susretu sa istinskom promenom, emancipatorskim potencijalom i slobodarskom ideologijom, nemaju drugog izbora (kao totalitarna ideologija liberalizma) da potpuno sebi strane elemente nazivaju radikalnom i totalitarnom ideologijom. 

Zato, poput Vučića, Ane Brnabić ili Đuke (samo sa ciljem navođenja na zvaničnu opoziciju), Ivanka kaže da su studenti odradili svoje i da oni preuzimaju, zato Filipović ne razume da zbor može da bude rešenje, zato Ilić govori o nužnoj saradnji studenata i građansko-liberalnih partija. 

Zato profesori vrše pritisak da predlog prelazne vlade potekne od samih studenata, da sami studenti prepuste politički potencijal, snagu, moć, svoju novoosvojenu slobodu, slobodu koju, oni sami shvataju da ne mogu da daju nikome već da samo druge (naorod) pozovu da se za istu izbore, zborovima, učenju o političkoj artikulaciji, dijalogu, pritisku na svoje lokalne institucije, na uzimanje sudbine u svoje ruke.

Ako želiš da čitaš analize poput ovih ili da podržiš moj rad, postani Član Zalogaji Patreona