U prethodnih nekoliko dana, sve se, kako to kolega Fox reče, nekako zahuhtalo s’ tendencijom da se još više zahuhtava. Mnoge stvari su se polako slegle, odnosno, postale jasne nekoj bar malo široj javnosti od one na koju smo godinama bili naviknuti.  Paradigmatski primer ove svesnosti je viralnost snimka scene Jataganca i Kurčubića iz serije Bolji život, u kojoj Kurčubić prodaje svoje “opoziciono” fingiranje, gde autor stavlja slike Vučića i Đilasa. Potpuna politička dominacija studenata i sve očiglednija simbioza Vučić-Đilas “opozita” čini irelevantnim čija god spinovanja, audio montaže i druge gluposti koje kruže internetom. Zvanični političari (bar za sada) više nisu vest.

Ipak, čini se da je liberalni (građansko-opoziciono-medijski) diskurs, o kojem sam detaljno pisao ovde veoma prepredena mašinerija, sa mnogo zupčanika, trojanskih konja, pojedinaca i grupa koji nadiru 0-24 u svojim pokušajima kooptiranja studentske borbe. U pitanju je pojava koja sa jedne strane, ma koliko se o njoj pričalo i pisalo predstavlja realnu opasnost, čak i za ljude koji su je svesni, budući da je ulazak u normalizaciju ove ideologije široko rasprostranjen kroz sijaset simbolika, iskaza i poruka, od kojih je najpoznatija “Beograd je opet svet”. Da je Beograd zapadni (a ne slučajno istočni) svet i da je opet (kao i 96-97) je upravo ono što se krije iza ove parole. Po tom ključu, mogu se čitati razna druga simbolička kooptiranja, koja na pojavnom planu deluju kao “nevine” spontane” prakse.

Dakle, na delu je čista ideološka borba, koja se odvija spolja i unutar studenatskog tela. Spolja, studenti pokušavaju da izađu na kraj sa predstavnicima građanskih snaga (ProGlas, opozicione partije, građanske javne ličnosti, itd). Iznutra, sami studenti pokušavaju da iznedre jedan koherentan pravac borbe uprkos decentralizovanoj, direktno demokratskoj i samoorganizovanoj prirodi, ako tako možemo da kažemo, pokreta. 

Ovi spoljni pritisci se ogledaju u zapadnjačkim oreolima nekakve kandidature za Nobela, paralelnim apelima liste “istaknutih” građana “gluvoj i slepoj” EU zajednici da “uradi nešto” i podrži “novu liberalniju snagu”? (uprkos dobro poznatoj podršci zapada koju i dalje uživa Vučić) i naposletku same evropske komisije koja se meša u pravosudni sistem suverene države (zašto baš evropska i jel nam nije dosta stranog faktora koji dolazi i rešava stvar?).

Sa druge strane, lideri građanskih partija sve prohodnije dolaze na skupove, osećajući nekakav “miris slobode”, u jadnom pokušaju da rekreiraju 5. oktobar, penju se na bager kao da ne znamo da su upravo oni i najdirektnije bili umešani u najveću privatizacionu pljačku na ovim prostorima, donoseći nam “slobodu” kroz pesnicu Otpora.

Ovakve zloupotrebe, srećom nailaze na ogradu od strane studenata Filozofskog fakulteta, povodom blokade mosta Slobode u Novom sadu. Studenti Filozofskog su sem progresivnosti u formiranju poslednjeg (materijalnog) zahteva, koji čini suštinu studentske ali i istinski nove političke borbe u našoj zemlji, ponovo pokazali da predstavljaju gotovo poslednju branu devijaciji studentske borbe i njenog utapanja u liberalni okvir iz kojeg su studenti (bar privremeno) otrgli javnost u Srbiji. Navedeno distanciranje ove grupe studenata dolazi zbog spiska govornika (javnih ličnosti) koji stoje na jasnim građanskim pozicijama, koje, dakle u krajnjem normalizuju i čine pridruživanje navedenih grupacija studentskoj borbi prihvatljivijim i “logičnim”. 

Da navedene građanske grupe imaju određenu “prirodnu” prohodnost na studentskim protestima, predstavlja i normalizovanje rasističkih “ćaci” simbola koji su se proširili među studentima i u građanskoj javnosti nakon (u prošlom njuzleteru analizirane) Šarovićeve reportaže. Bez obzira što je, nakon reportaže, sam Šarović izjavio da su mu namere bile “iskrene”, odnosno da nije želeo da ponižava te ljude, već da vidi kakvi su, “kako razmisljaju” jer on ne misli “da taj narod treba osudjivati” već “da su ti ljudi žrtve” i da “treba naći način da se tim ljudima priđe”, liberalna javnost je već ušla u svoj dobro poznati manir javnog ponižavanja “sendvičara”. 
Čak i najperspektivniji građanski lider Savo Manojlović ne može da odoli, a da ne ospe paljbu po “botovima”, što je, ukoliko nam je do političkih lekcija stalo, bila jedna od krucijalnih greški, sada već penzionisanog i (ispred skupštine) oteranog Vuka Jeremića koji je u sličnom maniru zagovarao “totalnu” lustraciju svih slojeva društva koji su uz SNS.

Čak i sam Šarović upada u liberalnu zamku, kada, kao i Đilas, tvrdi da je najveći protivnik Vučiča – istina. Ogroman broj ljudi glasa za Vučiča ne zato što “ne zna istinu”, već zato što ti ljudi nemaju drugog izbora. U pitanju je materijalna uslovljenost (siromaštvo, ucena, okruženje u kojem se podrazumeva, itd). Zato je “medijski mrak” i smena urednika RTS-a koju Šarović predlaže samo jedan od daljih koraka, a ne suština problema.

Navedena građanska kooptiranja i rasizam, dobijamo u isto vreme dok nam glavna sila, odnosno oni koji upravo imaju monopol nad silom (vlast) sami pokazuju (po ko zna koji put) zašto je građanska politika opasnost (po studente), a istovremeno jalova po vlast i zbog čega je potrebno istrajati na isticanju jasne linije demarkacije između studentske borbe, odnosno njenih najprogresivnijih elemenata i građanskih pokušaja kooptiranja.

Vlast ili SNS, u svom odgovoru na studentke blokade i prosteste je prinuđena na celodnevna Vučićeva manevrisanja, pre svega kroz prethodna dva obraćanja o studentskim zahtevima i izborima/prelaznoj vladi. U pitanju je jedan pojavno logičan sled, jednog neoliberalnog namesnika koji (u prvom obraćanju) na (većinski) liberalne zahteve vrši nekakvu dekonstrukciju, pokazujući da je sve ispnujeno ili će u načelu biti ispunjeno. Dakle, iz ugla građanski orijentisanih stranaka, Vučić se, uz sva propratna spinovanja, ispostavlja kao liberalniji od samih opozicionih liberala.

Kao što sam ponavljao u već linkovanom tekstu, ukoliko se pred Vučića postave (većinski) liberalni zahtevi (kao što jesu), on će, kao neverovatno prilagodljiv neoliberalni komprador, izaći u susret tim zahtevima (kao što jeste), vraćajući na taj način političku borbu unutar liberalnih okvira, gde se, (najpre u prvom obraćanju) ispostavlja kao veći liberal i demokrata od onih kojima je to suština političke pozicije i koji pretenduju na vlast, dakle građanske mejnstrim opozicione partije uz asistenciju ProGlas-a. 

U svom izlasku u susret ovim zahtevima, on (najpre svom biračkom telu) šalje poruke veće posvećenosti demokratsko-liberalnim principima, govoreći o “nenasilnim protestima”, “da sve bude po zakonu” i da se “ne vređaju ljudi samo zato što su drugog političkog uverenja”. Ove poruke su pažljivo osmišljene i kače se na poruke koje sama građanska javnost (medijska, ProGlas i stranačka) šalje izrugujući se “primitivnoj Srbiji”, tražeći da se izbegnu izbori i uplovi u tranziciju društva, što drugim rečima znači preuzimanje vlasti bez izbora, odnosno ideju prelazne vlade, koja bi dakle predstavljala jedan arbitrarni i nedemokratski oblik.

Sa druge strane, Vučićev veliki narativ, kojim definitivno stavlja tačku na sva aktuelna pitanja pravde, slobode i odgovornosti  je insistiranje na radu i ekonomskom razvoju zemlje (koja je, kaže, trenutno druga po rastu, a 2026. godine će, smatra, biti prva ekonomija u Evropi). Ovaj poznati narativ “jake i stabilne Srbije”, sada već blaženo smenjeni Vučević, pojačava svojim pragmatizmom svojevrsne tanatopolitike, gde će samouvereno izjaviti da se navedeni ekonomski rast Srbije ne može staviti “na hold” ne zbog 15 mrtvih, nego 1555.

Sva dokumentacija, prijave, pomilovanja studenata, se na sva usta rešavaju. Ipak, glavna politička stvar koja se dešava je Vučićevo jemstvo (i kasnije objava na instagramu Siniše Malog) gde se ispunjava i taj četvrti (materijalni) studentski zahtev da se poveća budžet Višeg i Univerzitetskog obrazovanja za 2025. godinu od 20%, što je 12 milijardi dinara, uz propratni spin da su “studenti promenili zahtev sa materijalnih troškova na celokupni budžet”, što je naravno, potpuna neistina (o čemu sam pisao ovde).

Ovom poslednjom odlukom, Vučić je otvorio pandorinu kutiju (čega je i sam svestan priznavši da je prešao preko “svojih principa”), budući da je dodatni izdatak iz državne kase, obelodanio velikom broju građana da dakle “ima para”. Iz navedene pandorine kutije su već počela da izlaze (iz ugla vlasti) nova “zla”.  

U tom smislu su apotekari najavili već za sutra (nedelja 2. februar) blokadu ulice u borbi “za javno zdravlje”. Svojim protestom se bore protiv privatizacije, odnosno za veću dostupnost primarne zdravstvene žaštite, bolju snabdevenost lekovima i da im se isplate plate koje 2 i po meseca kasne. Po istom ključu, radnici GSP-a najavljuju protestnu šetnju u sredu (5. februar) u cilju ispunjenja njihovih zahteva koji se pre svega tiču obnove, odnosno državnog ulaganja u GSP.  

Sve ovo (po ko zna koji put) pokazuje da za liberalne zahteve, komprador kao Vučić, ima lek i da se na taj način politika vraća u svoje poznate okvire. Sa druge strane, materijalni zaokret (koji je ponovo potreban), a koji su studenti već pokrenuli i ostvarili se pokazuje kao delotvoran jer jer država primorana da daje veća izdvajanja (dakle postoji prostor) i jer je potentan jer po prirodi stvari već izvodi druge radnike na ulice (pomenute apotekare, GSP radnike, itd), a po svemu sudeći će tek da izvodi.

Ako studenti ne naprave dalji iskorak u pogledu materijalnih izdataka države i ostanu u sferi borbe za “institucije”, njihov politički kapital koji je očigledan, neće moći da se kapitalizuje drugačije nego od strane navedenih liberalnih struja. Ako ostajemo u okvirima liberalne demokratije, gde je smenjivost, kažnjivost, transparentost, dakle, politička odgovornost ono na čemu se insistira, onda je pritisak dominantnih zahteva doveo do maksimuma. 

Šta je dakle ostalo? Ostali su ili izbori (samo je pitanje jel će studenti da se kandiduju) ili prevrat (koji je nepostojeći u opozicionom diskursu, ali i kod studenata). 

Jedini put iz ovako podeljenih karata jer da studentsko progresivno telo, nađe način da se povezuje sa postojećim grupama radnika iz različitih industrijskih grana, od kojih neki već izlaze na ulice da se bore za materijalne interese (dakle za upliv države i protiv privatizacije) i na taj način formira istinsko jezgro nove političke snage koja bi mogla da odoleva pritiscima kooptiranja. Na ovaj način bi se stvorila istinski nova politička snaga, kojoj po prirodi ideološke borbe (načina organizovanja i postavljenih ciljeva) ne bi tako lako mogle da se priključe građanske partije, a koju  bi i građanska javnost (uz sve simpatije prema studentijma) uz velika oklevanja prigrlila. 

Ovo je težak i nepopularan put ali je jedini izlaz iz povratka u već viđeno stanje stvari. 

Ako želiš da čitaš analize poput ovih ili da podržiš moj rad, postani Član Zalogaji Patreona