Studentski protesti/blokade, kojima svedočimo, su, uslovno rečeno, iznedrile nove oblike politika, pri čemu svedočimo rušenju tradicionalnih političkih koncepata kao što su ličnost, predstavljanje, parlament, protest kao puko slanje poruke, itd. Budući da sam se u prošlom tekstu bavio građanskim medijskim diskursom, kao simulacijom politike, u kojoj se nenasiljem prevenira pojava istinski subverzivnih snaga – trećeg diskursa, ovaj tekst se može shvatiti kao proširenje te teze, uz dublju analizu pre svega SNS-građanska opozicija kontrole (u čemu mi je pomogla teorija francuskih teoretičara Deleza i Gatarija). Kroz dekonstrukciju građanskog shvatanja politike kroz ličnost, kao i genezu političko-ekonomskih ideja, pokušao sam da situiram studentsku borbu u širi društveno-politički kontekst i ukažem na njene progresivne i regresivne elemente. U tom smislu, savetujem čitaocu da izdrži do samog kraja, probije se kroz istorijsko-političke korake kako bi u poslednjem delu razumeo kontekst studentskih protesta i blokada i zašto su zaključci koje nudim logični ali i, plašim se, nužni. Radi razumevanja aktuelnog (mejnstrim) interpretiranja političkih zbivanja u Srbiji, u okviru kojih se dešavaju studentski protesti i blokade, morao sam početi od analize građanskog političkog diskursa, budući da je to dominantni diskurs u okviru kojeg se politički fenomeni interpretiraju.

Građanističko (liberalno) poimanje politike kroz ličnost

Naše dnevno bavljenje politikom, kroz državne ali i zvanično-opozicione medije je duboko opterećeno ličnošću. Društvena, dakle, politička zbivanja se analiziraju, provlače, redukuju na političku ličnost. “Politički” analitičari se bave psihologijom, likom, pojavom. Gosti Utiska nedelje govore o Vučiću kao ludaku, šizoidnom ili bolesnom čoveku. Karikaturista Koraks iznova karikira Vučića naglašavajući neku novu psihičku manjkavost. Vučić (ako on sam ne) govori o Đilasu, Šolaku (onda to rade SNS tabloidi). Jovo Bakić naziva Vučića “nepomenikom”, a u poslednjoj “političkoj analizi” objašnjava suštinu političkog SNS-a kroz etimologiju Vučićevih pogrdnih nadimaka (uz usputnu odbranu ženskih genitalija (!?)), objašnjavajući svima nama zašto je opravdano vratiti Vučiću stari nadimak – hulja. 

Bavljenje ličnošću, njenim (pozitivnim ili negativnim) u politici, datira verovatno još od pojave Karađorđa, nastavljajući se preko Tita i naposletku Miloševića. Ipak, nakon 2000. godine, u političkom prostoru se pitanje ličnosti direktno dovodi u vezu sa onim što ta ličnost može ili ne može da uradi za Srbiju. U tom smislu, Đinđić je prvi građanističko-liberalni političar koji je dobio svoj kult ličnosti, pre svega posthumno¹ kada su oni koji (smeju da) ga javno zovu “Zoran” (“Zoranizacija Đinđića”), počeli da govore (isključivo) kroz termine vizije, energije, harizme, itd. 

Nije slučajno što je ličnost, ovoliko dugo, centralna tema naše političke svakodnevice, budući da je u pitanju upravo suština građanističkog bavljenja politikom. Ulazeći u (nepotrebne) dubine ličnosti kroz psihologizaciju, građanski diskurs redukuje kompleksan set političko-ekonomskih ideja na ličnost, njene manjkavosti ili kvalitete, svodeći celokupnost društveno-političkog života u Srbiji na odlike jedne osobe. Budući da je stvarnost kompleksnija od svake pojedinačne osobe, analize kojima svedočimo nemaju nikakvu teorijsku težinu, zbog čega je u pitanju svojevrsno nadmetanje u stilskom opisu ličnosti, a samim tim i davanja najbolje metafore za stanje srpskog društva. Sve analize građanskog diskursa završavaju zaključkom: Srpsko društvo je ludo jer ga vodi ludi čovek.

Ovakvim pristupom, građanski diskurs (ne slučajno) zanemaruje jedno važno pitanje – pitanje ideologije kao skupa političko-ekonomskih ideja. U javnom prostoru (srpskom ali i svetskom) nema reči o ideologiji kao bitnom alatu za razumevanje politike u konkretnom ali i apstraktnom smislu. Razlog ovakve (auto)cenzure je, ironično, upravo u savremenoj (dominantnoj) ideologiji liberalizma, čiju je pobedu, kolokvijalno rečeno, proglasio 1992. godine američki politikolog Fukujama (Francis Fukuyama), sada već čuvenim geslom o “kraju istorije” (odnosno ideologije)². Ipak, sama čitulja, koju je Fukujama objavio ideologiji, nije mogla biti proizvedena drugačijim jezikom, nego upravo ideološkim, budući da je, u duhu samog liberalizma kao ideologije da se upravo o politici govori naučno, objektivno, nepristrasno kao polju fakata, a ne o polju političko-ekonomskih interesa, odnosno na ideološki način. 

Građansku ideologiju, možemo razumeti kao oblik mišljenja koji zdravorazumski misli osnovne oblike dominantnog ekonomsko-političkog sistema, koji je ništa drugo nego kapitalističko društvo. Ti oblici su slobodno trzište i tržišni primat nad svim drugim sferama života, kroz oblike kao sto su najamni rad, ekploatacija, privatna preduzeća, itd. U tom smislu, građanska ideologija je oblik liberalizma. Da bismo, dakle, izašli iz građanističkog (nametnutog) “političkog” metoda psihologizovanja ličnosti, na koju redukujemo kompleksnost političko-ekonomskog života, potrebno je vratiti se nazad i (umesto psihologizacije) analizirati pažljivije ideologiju, odnosno, političko-ekonomske ideje koje je zastupala ključna ličnost građanističke, odnosno liberalne ideologije u Srbiji – Zoran Đinđić.

Đinđić kao početak rđave političke beskonačnosti

Zoran Đinđić je, kada se probijemo kroz pojavnu ličnost građanističkog mita (izbegavajući psihologizaciju i razmatrajući isključivo političke ideje) još kao student Filozofskog fakulteta u Beogradu preuzimao (političke) funkcije, pre svega u studentskom fakultetskom odboru. Iako sam nije bio učesnik studentskog pokreta ‘68, njegove političke ideje u fakultetskim danima su podrazumevale kritiku tadašnjeg dominatnog (socijalističkog) režima sa krajnjih levih pozicija, odnosno anarhizma. Ipak, još tokom školovanja, po rečima Dragoljuba Mićunovića, “Zorana je, impresionirao njegov školski drug i prijatelj Kecman, koji je, još kao gimnazijalac, imao samoposlugu. I sam je želeo da uspe na taj način, da ima biznis.” Dakle, Đinđić je, iako radikalni kritičar socijalizma (iz još radikalnije leve pozicije) imao (lične-političke) ideje preduzetništva. 

I formalnu promenu svojih političkih ideja, Đinđić doživljava nakon povratka sa studija iz Nemačke, što je evidentno iz njegovih tekstova na samom početku 90ih godina. Nekada radikalni anarhista (ili pre anarho-liberal?), sada postaje radikalni pobornik konzervativnog liberalizma. U svom tekstu iz 1990. godine pod nazivom “Diskretni šarm neoliberalizma”, analizirajući primenu neoliberalističke transformacije društva, Đinđić izvodi zaključak da se u Srbiji ne može primeniti takozvana neoliberalna “šok terapija” koja je imala svoju prvu primenu daleke 1973. godine u Čileu. Đinđić je smatrao da srpski narod (budući duboko ukorenjen u svojim socijalnim i psihičkim obrascima) nije sposoban da podnese radikalnu i naglu šok promenu ekonomskog uređenja uprkos nadolazećem uspostavljanju političkog pluralizma (prelaska sa jednopartijskog na višepartijski sistem) kroz prve izbore u Srbiji u decembru te iste 1990. godine.³ 

Alternativa nametanju ekonomske diktature se može opisati suočavanjem ranog Đinđića sa poznim Đinđićem, koji je govorio “Ako moraš da progutaš žabu, nemoj mnogo da je gledaš – progutaj je odmah. Ako moraš da progutaš nekoliko žaba, najveću progutaj prvu.” Dakle, neoliberalizam je bio žaba koju srpski narod nije mogao da proguta odmah, već je, u stilu druge poslovice, trebalo drugu žabu, sam narod, polako kuvati. Kuvanje žabe je upravo period tranzicije, prelaska iz socijalističkog ekonomsko-političkog sistema u kapitalistički za koji je potrebno obezbediti široku lepezu pitkih i upakovanih priča koje imaju funkciju ideološke transformacije svesti. 

Sistemske razloge društvenih problema je sada bilo potrebno prebaciti na individuu kroz odgovor (harizmatskog ideologa) da je možda problem u vama. Mere štednje i dugog napornog rada bez nagrade je opravdavala priča o svetskom prvaku za kog nema spavanja. Mit, metafora, pojavna predstava harizme, je tada (i danas) sprečavala građanističku svest da napravi paralelu upravo ovakve ideologije sa rečima: “I ask you: Are you and the German people willing to work, if the Führer orders, 10, 12 and if necessary 14 hours a day and to give everything for victory?” 

Sa jedne strane, građanistički um, upravo zbog svoje ideologije ličnosti, ne može priznati idejnu sličnost Đinđićevog govora sa govorom Jozefa Gebelsa 1943. godine (nakon katastrofalnog poraza nemačke vojske u bici za Staljingrad), jednog od ključnh ličnosti nacističke ideologije. Sa druge strane, iako je “kult rada” bio dominantan i u progresivnim sistemima (kao uostalom i Jugoslaviji u period obnove zemlje nakon ‘45) postoji suštinska konstanta koja prati građansku i fašističku ideologiju, a to je prisustvo građanske elite na vlasti.⁴

Ipak, “vizionar” Đinđić se borio i protiv političke upotrebe ličnosti kroz prevazilaženje harizme kao političkog metoda. Tako u tekstu pod nazivom “Harizma protiv harizme” Đinđić, kritikujući anti-komunistički diskurs upravo anticipira građanističko poimanje politike (čija je geneza upravo on), govoreći tada o rušenju “komunizma” (odnosno socijalizma), dakle, rušenju harizmatskog komunističkog vođe (rukovodilaca SFRJ) jednim drugim harizmatskim vođom (Miloševićem). Obrt sudbine će pokazati da će harizma kojom se rušio Milošević, biti upravo Zoran Đinđić. Dakle, rani Đinđić se borio protiv poznog Đinđića, kada je potpuno nesvesno pisao o opasnostim svog budućeg Ja:

“Svako ko otvori dnevne, nedeljne, mesečne i kakve sve ne novine i časopise u Srbiji, osetiće blagu nostalgiju za vremenom koordinisane izgradnje liderske harizme trenutnog šefa srpske države i vladajuće partije. Kao i tada, sada se u beskrajnim varijacijama nudi jedan mit, jedna idealizovana figura. Bitna razlika u odnosu na tadašnju dirigovanu kampanju je u tome što sada nastupaju mnogi slobodni strelci. Kada su svojevremeno veličali Miloševića kao instrument za rušenje komunizma nije im bilo sasvim lako, jer komunizam je ipak komunizam, čak i onda kada služi kao sredstvo za rušenje komunizma. Sada im je znatno lakše, jer nova harizma na čijem uspostavljanju užurbano rade pripada opoziciji.”⁵

Kada se primeni na sadašnji trenutak (uz odgovarajuće izmene) Đinđićeve reči iz te 90e godine zvuče potpuno drugačije (a ipak isto): “Zar je neki politički cilj zaista dovoljno određen jednom jednostavnom negacijom, jednim jednostavim odlaskom [Vučića]? Ili ta negacija treba da prikrije prazninu, nepostojanje vizije budućnosti, nesposobnost da se formuliše jasna politička strategija [šta?]?” Da li ove Đinđićeve reči, dakle, primenjene danas, vizionarski znače da se ne treba boriti jednom harizmom (pokojnog lika Zorana Đinđića) protiv druge harizme (Vučića (koliko god građanisti odbili to da priznaju), jedinog zaista živog Đinđića), dakle, idejnog Đinđića protiv realnog Đinđića?

Da se radi o globalnom fenomenu (fokusiranje na ličnost, harizmu, itd) nam je očigledno iz načina na koji su se pratili i analizirali izbori u SAD i kako su liberali opisivali Trampa, a konzervativci Bajdena, ističući njihove psihičke manjkavosti (Tramp – veliki ego, nizak IQ, itd. Bajden – alchajmer, starost, itd). Slična situacija je i u Rumunijii, gde liberalni mediji insistiraju na blaćenju ultranacionaliste Kalina Đorđeskua, koga cinično nazivaju “mesijom”. Đorđesku, sa druge strane govori da će zaustaviti podršku Ukrajini ukoliko bude izabran dok se u pritaji u Rumuniji pravi najveća NATO baza u Evropi. Političke ideje i postupci ostaju iza pojave, iza bavljenja ličnošću.

Vućić kao političko-ekonomsko nasleđe ideološkog oca Đinđića

Na sličan način na koji građanistički um ne priznaje sličnost Đinđićeve racionalizacije prekovremenog rada bez ideje o nagradi u ovom životu (ili nagrade u zagrobnom) sa Gebelsovim govorom, on takođe ne vidi suštinsku sličnost Vučićeve politike kao (prirodnog) kontinuiteta Đinđićevih metafora (političko-ekonomskih ideja).⁶ Unutar ove sličnosti, samo insistiranje na radu otvara pitanje toga za koga toliki narod treba toliko da radi? I Gebels i Đinđić i Vučić govore iz pozicije partikularnog (građanskog) interesa koji, ističući pitanje konačne pobede (Gebels), pobede u tržišnoj utakmici (Đinđić) ili pobede mirne i stabilne Srbije (Vučić) nastoji da pokrene radne mase da proizvode vrednost koja će u kasnijoj preraspodeli, većinskim delom pripasti toj partikularnoj grupi, odnosno biti izvezena u inostranstvo, zbog čega je od Đinđića do Vučića, u pitanju kontinuitet menadžerskog (kompradorskog) upravljanja, a ne opstanak nacionalne privilegovane grupe.

Zvanična građanska opozicija će tako kritikovati SNS politiku unutar dozvoljenog okvira. Tako će, na primer dovođenje, promocija i nametanje rudarenja litijuma od strane kompanije Rio Tinto predstavljati za građansku opoziciju problem pre svega ekološke prirode kao projekat koji zagađuje životnu sredinu, a kojem se protivi relevatna struka u vidu profesora, naučnika, itd. U istom smislu će se tek ponekad u građanskom prostoru pomenuti subvencionisanje stranih kompanija i činjenica da posluju pod drugačijim uslovima u odnosu na domaću tržišnu regulaciju ali tek kao rezultat kriminalne veze između stranog lobija (na primer arapa u projektu Beograd na vodi) i vlasti. Naposletku, loši uslovi u državnim institucijama, od kojih su najvidniji prevoz, pošta ili u trenutnom najočiglednijem primeru, projekti rekonstrukcije kroz pad nastrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu, će se interpretirati kao pre svega posledica korupcije, koju će građanska opozicija opisati kroz nezakonitost postupaka “SNS kriminalne organizacije” koja nepravedno prisvaja novac od državnih projekata.

Iako zdravorazumski (građanski!), zahtevi građanske opcije su unutar navedene rđave đinđićevske beskonačnosti i ma koliko se činili razumnim, upravo održavaju ponavljanje političkog procesa. Čak i unutar građanističke fiksacije na ličnosti, a uprkos javnim naznakama poistovećivanja Vučića sa Đinđićem, od strane čak i najbližih samom Đinđiću, kao na primer Ružice Đinđić koja izjavljuje “ne smeta mi kad Vučića porede sa mojim Zoranom”, ili samog Vučića kada (jasna je simbolika) lično predlaže podizanje spomenika Zoranu Đinđiću ili izjavljuje da se divi protestantskoj etici i najviše voli Maksa Vebera, više nego očigledan ideološki (političko-ekonomski) Đinđić-Vučić kontinuitet nikada ne dolazi na kritičku obradu u građanskoj opoziciji. 

Razlog za ovo (namerno) zanemarivanje je što bi se u građanskom ideološkom suočavanju, moralo doći do ključne kritike Vučićeve politike, kritike koja prevazilazi psihologizaciju, prelazi navedenu građanističku granicu i bavi se ideološkim, dakle političko-ekonomskim razlozima navedenih problema. 

U takvoj analizi, povlašćeni status stranih kompanija, njihovo gotovo neljudsko tretiranje domaće radne snage i dobijanje subvencija radi otvaranja fabrika bi se interpretiralo kao rezultat ekonomske politike oslanjanja jedne “suverene” države na strani kapital kao osnov razvijanja i održavanja ekonomije. 

Tada bi se reklamiranje Srbije kao zemlje jeftine radne snage kroz reči “high skilled, low costed workers” interpretiralo kao eksploatacija zemalja periferije od strane centralnih država kao što su Amerika, Nemačka, itd., kroz odnos nejednake ekonomske razmene, odnosno izvlačenje viška vrednosti. 

Konačno, loši uslovi državnih institucija i samo padanje nastrešnice u Novom Sadu se ne bi pre svega intepretirali kao posledice nemoralnih i alavih pojedinaca ili grupa koji rade mimo zakona, već kao sistemsko i namerno povlačenje države u vidu ulaganja u javno dostupno (besplatno) zdravstvo, javno dostupno (besplatno) obrazovanje i naposletku javni transport, kao i njeno kontinuirano ponašanje na štetu javnih institucija sa ciljem nastavka tranzicione politike u interesu sveopšte privatizacije društva, njegove atomizacije i lakše kontrole uz pomoć ideoloških i represivnih državnih aparata.  

Šta je dakle, ono sto stoji u korenu ovih problema, a sto se ne adresira od strane građanske opozicije, odnosno Đilasa? Šta je ono o čemu građanski diskurs ćuti? 

Neoliberalizam. Još preciznije, obnova ekonomskog dela ideologije liberalizma kroz transformaciju političko-ekonomskih sistema u Srbiji.

(Neo)liberalizam

Neoliberalizam predstavlja ništa drugo nego obnovu liberalizma, pre svega u smislu ekonomske politike, koje “razvijene” države sprovode u “nerazvijenim” državama kroz proces neoliberalne transformacije društva. Iako istorijski, liberalizam nastaje kao subverzivna ideologija koja se suprotstavlja postulatima feudalnog društva i vladavini monarha (koji svoj legitimitet crpi iz božanskog prava) on vremenom postaje konzervatina ideologija očuvanja dominatnih vrednosti, koje su, dakle, liberalne vrednosti.⁷ U tom smislu, istorijski, liberalizam predstavlja izraz srednje (građanske) klase koja je i do dana današnjeg ostala glavni akter građanskog polja političkog delanja.

Centralna tačka liberalizma je pojedinac (ličnost). U tom smislu, ključne vrednosti liberalizma su pre svega političke kategorije. Te vrednosti su sloboda (sloboda govora, veroispovesti, itd), pravo (ljudska prava, pravo na privatnu svojinu, itd), pravda (jednakost pred zakonom, političkog izbora, itd), nezavisne institucije (nezavisno pravosuđe, slobodni mediji, slobodni izbori). Neoliberalizam predstavlja ponovno uspostavljanje liberalnih vrednosti u političkom smislu, dok se u ekonomskom može pre svega shvatiti kao reaktivacija liberalne ideologije kao subverzivne, ovoga puta u ekonomskoj sferi, odnosno, kroz proces neoliberalne transformacije. 

Ekonomske vrednosti neoliberalizma su pre svega, prema mišljenju Naomi Klajn (Naomi Klein), deregulacija i privatizacija. Privatizacija se sprovodi u javnoj sferi, dakle, u državnim preduzećima, gde se slabe socijalni aspekti države i smanjuje državna kontrola na trzištu, a sve sa ciljem jačanja (uz pomoć represivnih i ideoloških državnih aparata) kapitala. Sa druge strane, deregulacija, smatra Klajn, se tiče korporativnog sektora, odnosno, smanjenja poreza korporacijama koje se nadoknađuje smanjenjem utroška državnog novca, dakle, politikama štednje.⁸ U ovom smislu, neoliberalizam se može shvatiti kao intervencija u ekonomsku sferu, koju prate političke vrednosti liberalizma. Glavni projekat neoliberalizma i ono na čemu liberali insistiraju je što veće povlačenje države iz ekonomije⁹ (da država ne reguliše cene, poreze, plate, itd) već da funkcioniše kao servisni sistem koji će regulisati ono što omogućava nesmetanu ekonomsku razmenu, dakle sudovi, policija, vojska, komunalne službe, itd.

Liberalizam, međutim, nije konzistentna ideologija u praksi. To znači da se često njegove interne vrednosti nalaze u koliziji, kada ga treba primeniti. Radi se upravo o praktičnoj protivrečnosti liberalne ideologije između njenog političkog i ekonomskog dela. Kontradikcije između političkog (sloboda, pravo, itd) i ekonomskog (ekonomske transformacije) dela neoliberalne ideologije su se istorijski rešavale na uštrb političkog, postavljanjem autoritarnog (diktatora), često čak vojnom intervencijom, kako bi se navedenom “šok terapijom” neoliberalna ekonomija implementirala. 

Proces implementacije neoliberalizma je od samog starta, dakle pre svega u već pomenutom Čileu, povlačio radikalno kršenje političkih vrednosti liberalizma, dakle, ljudskih prava i sloboda, radi “višeg cilja” – ekonomske transformacije društva. U Čileu je organizovan vojni puč, koji je doveo do smene vlasti i postavljanja vojne hunte. I ovom krvavom procesu je poginulo više hiljada ljudi, a ogroman broj prognan iz zemlje. Opšte je poznato da je navedena vojna operacija osmišljena u Lengliju (CIA), a da je svoju teorijsku osnovu crpela iz umova neoliberalnih ekonomista iz Čikaga (čikaška grupa organizovana oko Miltona Fridmana (Milton Friedman)).

Nakon svojevrsnog šoka koji smo i mi sami doživeli tokom bombardovanja 1999. godine, krenulo se sa ideološkim procesom postepene implementacije neoliberalnih mera, kojem svedočimo unazad 25 godina. Razlog što “tranzicija” nikako da se završi je dobrim delom u, kako bi Đinđić rekao, otporu koji naš narod poseduje. Ipak, svaki otpor se razbija različitim metodama koje su na raspolaganju. U tom smislu, kada Amerika, kao imperijalni centar, ne ide vojno (o čemu svedoči neverovatan broj od 850 američkih vojnih baza u oko 80 zemalja), ili je išla tek toliko da se desi smena vlasti (1999. bombardovanje) ide na red alternativni ideološki (meki) rad kroz svoje “ideološke baze”, odnosno nevladine organizacije (NVO). 

U tom smislu je 2003. godine i rađeno istraživanje „Minimiziranje otpora reformama i integraciji Srbije“ profesora na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Vladimira Ilića, inače predsednika Centra za civilno društvo (CRCD). Navedeni projekat je implementiran uz podršku fondacije Freedom House, nevladine organizacije sa sedištem u Americi, čiji je misija “svet u kojem su svi slobodni”, a koja sprovodi istraživanja u svrhe jačanja liberalnih vrednosti kao što su demokratija, slobode i ljudska prava.

Sociološke preporuke “kuvanja srpske žabe”

Istraživanje profesora Ilića predstavalja bolno očigledan primer ideloškog rada koji za cilj ima razbijanje otpora ekonomskim reformama u Srbiji. Ispitujući oko 1000 ispitanika (pre svega niže slojeve – nezaposlene, nekvalifikovane i kvalifikovane fizičke radnike), Ilić identifikuje ključne idejne “odbrane” kao što su egalitarizam, etnonacionalizam, ksenofobija, anti-tržišna orijentacija, itd.¹⁰ Iz naslova istraživanja je očigledno da je Ilić davao smernice političkim izvršiocima neoliberalnh mera kako bi oni, na osnovu izvedenih rezultata, mogli da prilagode medijsko-propagandnu kampanju već prisutnim verovanjima kod radnih slojeva, a “sa ciljem slabljenja podrške antireformskom bloku.”¹¹ 

Osnovni problem je bilo kako racionalno predstaviti snižavanje standarda (“zatezanje kaiša”), odnosno pravdati otpuštanja, nezaposlenost, dakle, surove uslove života koje reforma donosi. Na osnovu dobijenih odgovora od ispitanika (koji su videli nezaposlenost, a ne korupciju kao najveći problem¹²) na pitanja kao što su “koji odnos između najnižih i najvećih primanja smatrate za opravdan”¹³ ili, koliko su spremni na rizik od otpuštanja¹⁴, Ilić dolazi do zanimljivih rezultata. Rezultati istraživanja, po Ilićevom mišljenju, pokazuju da su nezaposleni radnici manje egalitarni od zaposlenih¹⁵, da su najizrazitiji nosioci egalitarizma zaposleni nekvalifikovani radnici, koji bi se, smatra Ilić, mogli “efikasno upotrebiti za razbijanje zajedničke svesti i eventualne zajedničke praktične akcije grupacije fizičih radnika,”¹⁶ odnosno, kod kojih bi se “masovnim otpuštanjima najlakše moglo izvesti unutar-grupno podvajanje.”¹⁷ Njegov načelni zaključak je da “najsiromašniji deo Srbije nema snage za otpor.”¹⁸

Ilićeve preporuke menadžersko-kompradorskim izvršiocima na osnovu rezultata istraživanja su da je neophodno razjasniti vezu između EU i NATO i materijalnog položaja radnih slojeva (siromaštvo) kako bi se minimizovali otpori politici integracije.¹⁹ Reformska propaganda, smatra Ilić, treba da bude racionalizatorska, edukativna i uveravajuća propaganda²⁰ i treba razmisliti o prihvatanju nezavisnosti Kosova kao načinu pretvaranja “sedmocifrenog broja neprijatelja” u prijatelje.²¹ Ipak, po Ilićevom mišljenju “nezaposlenost se u društvenoj svesti, pa i u javnom govoru, doživljava isključivo kao nesreća. Potrebno ju je «normalizovati» kroz propagandne akcije.”²² Ilić dodaje da “valja imati u vidu da mada su nekvalifikovani radnici najšira masovna baza oponiranja reformi, oni predstavljaju i grupaciju kod koje bi se masovnim otpuštanjima najlakše moglo izvesti unutar-grupno podvajanje.“²³ Za njega je ključno pitanje “kako sadržinski i medijski oblikovati produktivne tenzije unutar grupacije nekvalifikovanih radnika i kako im ponuditi put za socijalno odrastanje.”²⁴ Ključno je, zaključuje Ilić, objašnjasniti prednosti prihvatanja politike uslovljavanja; i ukazivati na “partikularne dobitke od inače bolnih posledica reforme.”²⁵

Kada se imaju u vidu ove taktike i strategije sloma otpora radništva, najsiromašnjih i najslabijih grupa u društvu, koje treba ubediti da je ostanak bez posla nužan i dobar za viši cilj, a sve sa idejom da iako će razni morati da dobiju otkaz, neki će ipak “pobediti u tržišnoj utakmici”, onda je i jasno da dominacija ovih ideja kojoj svedočimo danas, gotovo 20 godina kasnije,  nije slučajna i nije apolitična, naročito kada se imaju na umu neformalni sadržaji biznis sektora, propagiranja preduzetništva, ideje uspeha i druge poruke “biznis gurua” po raznoraznim podkastima.

Na sličan način na koji neoliberalizam potire sopstvene (političke) vrednosti upotrebom sile, kršeći te vrednosti kako bi nametnuo svoje (ekonomske) politike, tako i u ideološkom nametanju liberalnih vrednosti same političke vrednosti liberalizma (ljudska prava, sloboda, nezavisne instutitucije) imaju instumentalnu funkciju u korist sprovođenja upravo ekonomskih neoliberalnih politika. Ove političke vrednosti imaju funkciju da sa jedne strane pokažu da se ne radi o surovom izvlačenju vrednosti iz jedne suverene zemlje kroz nametnute oblike unutar “tržišne utakmice” (jeftina radna snaga). Sa druge strane, one trebaju da zavaraju narod, koji očigledno ima sve manje ekonomskih sloboda (manje novca, mogućnosti da se kreće, itd), da se umesto za ekonomske slobode, bori za političke (liberalne) slobode, odnosno prava. U tom smislu, umesto da se pita o minimalnoj zaradi, radnik počinje da se sve više pita da li je korektno da mu se menadžer obrati sa “he/him/they”. 

Opisani politički proces, ne samo da se građanska opozicija ne sprečava, ona ga zajedno sa SNS režimom upravo reprodukuje.

Đilas (Građanska opozicija) kao (neo)liberalna pseudo alternativa 

Građanska opozicija (Đilas) ističe političke zahteve liberalizma SNS vlasti, koju optužuje za  njihovu povredu. Oni (građanska opozicija) dakle tvrde da SNS krši liberalne principe (slobode, pravde, prava, nezavisnih institucija). Za građansku opoziciju, SNS ne predstavlja “pravi liberalizam”, pod tim podrazumevajući isključivo njegove poliičke vrednosti. Ipak, kada je reč o ekonomskim politikama, (dakle neoliberalizmu u pravom smislu), ovde je građanska granica. Razlog za cenzuru o ekonomiji je što bi se prelaskom sa političkog na ekonomsko, videlo, da između SNS-a i građanske opozicije nema suštinskih razlika. Đilas i građanska opozicija ne povezuju Rio Tinto, korupciju, loš ekonomski položaj ljudi u Srbiji i druge probleme sa neoliberalnim transformacijama jer su i sami bili učesnici navedene transformacije i proponentni neoliberalnih ideja.

Paradigmatski primer Đilasove (građanske) (neo)liberalne politike se može razumeti kroz kolateralne štete kao proizvod kapitalnih investicija, kroz dakle sličan (malopre opisan) mehanizam (neo)liberalnog ukidanja sopstvenih (političkih) vrednosti kako bi se nametnule (ekonomske) politike. Tako je za vreme svoje vlasti, kao gradonačelnik Beograda, Đilas prinudno “rešio” socijalno pitanje 114 romskih porodica ispod Gazele zbog urbanističke transformacije grada. Đilas kao tadašnja gradska vlast je to mogao da uradi samo kao posledicu “ekonomskog razvoja”. Na putu ekonomskog rasta, niži slojevi su zbog Đilasove politike bili nasilno iseljeni, zapravo džentrifikovani na periferiju Beograda, a mnogi i vraćeni u unutrašnjost Srbije, u mesta iz kojih su došli. Iako im je obećano više, kao alternativni smeštaj su dobili upitne kontejnere, jedan umesto dva, i tako dalje. 

Slična sudbina je 2012. godine zadesila i 250 romskih porodica iz elitnog naselja Belvil. Po istom receptu, Đilas je ekonomsku transformaciju pravdao političkom principima liberalne ideologije: “Ovde nije u pitanju priča o Romima, ovde je u pitanju poštovanje reda i pravila u ovom gradu. Svako ko poštuje red i pravila će biti prihvaćen, onaj ko ne poštuje biće sankcionisan.” Red i pravila, koja Đilas pominje, kao da pokazuju upravo red i pravila same liberalne ideologije, koja kada njeni politički delovi (ljudska prava, borba protiv rasizma, itd) dođu u sukob sa ekonomskim politikama liberalizma – urbanizam, transformacije grada, infrastrukture, itd (a zapravo interesa partikularne grupe), bivaju pregažena, kao i subjekti koje bi ta ista ideologija trebala kao da štiti, u navedenom slučaju Romi. 

Na ovom primeru se takođe može videti građanska granica, odnosno svođenje kritike na političke oblike liberalizma. Tadašnja građanska javnost je kritikovala Đilasovo “neljudsko” postupanje prema romima kao dokaz “Đilasovog rasizma” (dakle sukob unutar političkog dela liberalizma). Ovakva “kritika” je skretanje sa suštine problema. Nas ne treba da interesuje psihologizacija, odnosno da li je Đilas privatno rasista, homofob ili nešto treće, već koji objektivni interesi stoje iza nasilnog iseljenja, i uostalom bilo kojih postupaka vlasti. (Neo)liberalni interesi kapitala.

Budući da, dakle, Vučić (SNS) i Đilas (građanska opozicija), ne samo da nemaju radikalno različite ekonomske politike, nego postoji neoliberalna nužnost (razlog) da se u Srbiji održi prividna razlika između vlasti i opozicije, kako bi zemlja boreći se za liberalne vrednosti, nastavila putem neoliberalne trasnformacije, potrebno je imati razrađen sistem kontrole kako bi se postigao privid političke borbe.

Sistem kontrole kroz lažnu zabranu

U dekonstrukciji našeg političkog sistema, poslužio sam se teorijom francuskih teoretičara –  filozofa Žila Deleza (Gilles Deleuze) i psihoanalitičara Feliksa Gatarija (Félix Guattari), čije sam delove,  zbog kompleksnosti ideja, predstavio na krajnje pojednostavljen način. U njihovom projektu “protiv psihoanalize”, sam prepoznao korisnost koncepata koje sam primenio u analizi  Vučić-Đilas političke kontrole. U pitanju je pre svega trodelna formula teritorijalne reprezentacije zabrane i Delezova imanentna (unutrašnja-samodovoljna) filozofija koju razvija nasuprot transcedentnim (onostranim) sistemima. 

Pojednostavljeno, svojom trodelnom formulom teritorijalne reprezentacije zabrane, Delez i Gatari nam poručuju da je svaka zabrana (želje u kapitalizmu) zapravo lažna zabrana. Ona je lažna zato što sami sistemi (kapitalističke kontrole) podmeću, sa jedne strane lažnog (podmetnutog) predstavnika koji navodno krši zakon i prelazi postavljenu zabranu. Sa druge strane, ono što se u samoj zabrani predstavlja kao zabranjeno je takođe lažno, odnosno podmetnuto. 

U svojoj formuli teritorijalne zabrane, Delez i Gatari govore o potisnutom reprezentu želje koji je ono što se suštinski želi, a što ne može da bude predstavljeno. Reprezent ne može da bude predstavljen zato što je samo predstavljanje (reprezentacija) zabrane represivno, odnosno, predstava zabrane već potiskuje (sakriva) to što se istinski želi.²⁶ Zbog toga, u samoj zabrani vidimo podmetnutog predstavnika, odnosno lažnu sliku.

Ovako opisana trodelna formula teritorijalne reprezentacije zabrane se može predstaviti na sledeći način:

1. Potisnuti reprezent želje – ono pravo na šta inicijalno/suštinski referira represija, a što ne može da bude predstavljeno. 
2. Represivna reprezentacija – ono što u formi reprezentacije upravo vrši represiju, odnosno potiskuje ono što je zaista objekat represije.
3. Podmetnut predstavnik – Pojavno, odnosno slika ili figura koja skriva pravi reprezent želje, u isto vreme podmećući sebe.  

Na delu je, smatram, kontinuirana građanska (lažna) zabrana, u kojoj narodna autentična želja (potisnuti reprezent) biva uvučena, kroz građansku reprezentaciju zabrane, u kojoj predstava zabrane vrši represiju, odnosno potiskuje autentičnu narodnu želju. U samoj građanskoj političkoj borbi, vidimo podmetnute predstavnike koji, sa jedne strane podmeću sebe kao istinske predstavnike naroda, a sa druge strane političke (građanske) ciljeve podmeću kao istinske narodne želje.

Ovaj sistem kontrole, je upravo ono što sa jedne strane SNS trenutno koristi (ali i unazad godinama), a u čemu učestvuje i zvanična građanska opozicija. U pitanju je maskiranje granice, dakle, upravo ono što se dešava u samom kapitalizmu. Budući da je autentična želja usmerena na samu granicu društvene proizvodnje ona, smatraju Delez i Gatari, nastoji da probije apsolutnu granicu društvenog (da istraži, preispita, izbori se, itd). Kao odgovor tome sistemi kontrole, prema Delezu i Gatariju, nastoje da postave relativnu granicu kao način društvenog inženjeringa, odnosno kontrole kroz mobilizaciju tokova (želje) koji su na ovaj način dekodirani (promenjeno im je delovanje), menjajući autentične tokove represivnim.²⁷ U tom smislu, kapitalizam uvek anticipira i suprotstavlja se sopstvenim tendencijama tako što se “uvek približava zidu, dok u isto vreme gura zid dalje”.²⁸

Izlaz iz, sa jedne strane građanističke zamke podmetanja lažne zabrane, a sa druge strane kontinuiranog transcedentnog određenja kroz đinđićevsko nasleđe, možemo, u kontekstu sadašnjih studentskih borbi, tražiti pre svega u imanentnoj (unutrašnjoj) tradiciji studentskog pokreta. Za razliku od dinđićevskog nasleća koji se tiče pre svega političkih vrednosti liberalizma, imanentna studentska borba u sebi pre svega sadrži ekonomsko-političku subverziju kao potencijalni način prevladavanja građanističkog (neoliberalnog) okvira. 

Delezijanska dekonstrukcija Vučić (SNS) Đilas (građanska opozicija) vladavine – političkog incesta

Kada se primene navedeni koncepti transcedentno-imanentno i trodelna formula teritorijalne reprezentacije, dobijamo pre svega to da se u okviru građanskog političkog određenja, Vučić (SNS) i Đilas (zvanična opozicija) u odnosu đinđićevske edipalne dominacije jer se ne mogu politički situirati bez odnosa sa političko-ekonomskim liberalizmom (Đinđićem). Ovaj odnos međusobnog održavanja, upravo zbog navedene ekonomske politike, mora imati razvijen sistem kontrole, koji se može dobro razumeti kroz primenu trodelne formule teritorijalne reprezentacije zabrane na postupke kako vlasti tako i građanske opozicije.

Početni oblik, pojavni, ove kontrole, može da se razume kroz kvar, bag, kvaku 22, koju najbolje predstavlja famozna problematika ukradenih 619 miliona od strane Đilasa. SNS optužuje Đilasa da je ukrao te pare, a građanska opozicija brani Đilasa da, ako je to tačno, zašto Đilas nije uhapšen od strane ove vlasti? SNS-ov odgovor je da je razlog tome što su tužioci i sudije ostali iz vremena “žutih” pa zato nema otpužbe i tako u beskonačnost. Iako deluje kao realan spor, između sukobljenih strana, ova “619 miliona” priča ima funkciju upravo legitimiteta antagonizma između Vučića i Đilasa. 

Reprodukuje se predstava da postoji “neprevladiv” spor, oko (ne slučajno)  važnog bedema liberalnog principa – pravde, shvaćene u strogo liberalnom smislu kroz glavnu građanističku instituciju – pravnu državu. Đilasov prestup je korupcija i to sa razlogom jer “da bi funkcionisala društvena mašina [pravna država], ona mora funkcionisati loše”²⁹ Vučić i Đilas su, dakle, postavljeni kao savršen nesklad savršeno skladnih mašina – mašina za kontrolu. Sa druge strane, studentski protesti/blokade kojima danas svedočimo su imale povod upravo u prestupu vlasti koji se (građanski) intepretira kroz korupciju. Polje ideološke borbe je pre svega u tome, da li ćemo korupciju tretirati kao problem liberalno shvaćene pravde koju tražimo isključivo legalističkim putem – da su stvari moralne isključivo kada se rade po zakonu (pri čemu upadamo u kvaku 22) ili ćemo tražiti suštinski razlog za korupciju i druge probleme vlasti.

Primena delezijanske trodelne formule teritorijalne reprezentacije zabrane na političku situaciju u Srbiji 

Sa jedne strane, SNS-građanska opozicija zabrane nam govori da su Vučić i Đilas povezani, kao u ogledalu, odnosno da kada jedan pada, odmah je tu i drugi, da se održavaju upravo time što su upućeni jedan na drugog. Sa druge strane, delezijanska trodelna formula teritorijalne reprezentacije zabrane nam upravo može reći gde su stvarni izvori promene, kada čitamo šta stoji kao podmetnuta lažna zabrana, odnosno, šta je zaista srpski politički incest.

Građanska (liberalna) formula političke zabrane ekonomskog reprezenta

U navedenom “619 miliona” primeru, vidimo da korupcija, kao ključni oblik povrede liberalno shvaćene pravde, predstavlja (ne slučajno) glavnu političku kritiku SNS-a Đilasu (građanskoj opoziciji) ali i građanske opozicije SNS-u. Na ovaj način je postavljen diskurs borbe za liberalniju vlast/opoziciju, u kojoj same političke vrednosti liberalizma postaju podmetnuti predstavnik, prikazane kao pojavno različite (građanska opozicija se predstavlja kao ne-koruptivna, moralnija u odnosu na SNS, npr), a kao takve zauzimaju mesto i potiskuju pravog reprezent-a, dakle ekonomsku politiku liberalizma, odnosno, ekonomsku istovetnost građanske opozicije i SNS-a. 

Opšta SNS/građanska opozicija zabrana

Opšti oblik delezijanske trodelne formule teritorijalne reprezentacije zabrane možemo primeniti ako uzmemo srpski narod sa svojom autentičnom željom da živi bolje. Sistemi SNS/građanska opozicija kontrole će onda zauzimati mesto na sledeće načine:

1 Potisnuti “reprezent” želje –  istinski politički subjekt promene koji ne može da bude predstavljen, dakle narod.

2 Represivna reprezentacija – SNS/građanska opozicija (kao retroaktivan efekat) koja u svom predstavljanju vrši represiju, odnosno potiskuje ono što je zaista objekat represije.

3 Podmetnut predstavnik – Podmetnuti oblici SNS/građanske opozicije koji skrivaju pravi reprezent želje istinskog političkog subjekta podmećući svoje oblike.

Konkretni oblici SNS/građanska opozicija zabrane

SNS (Vučić)

Osnovna tajna SNS vladavine je njihova sposobnost da anticipiraju svoje slabe tačke, odnosno da oni sami, bolje od bilo koje opozicije, znaju odakle preti najjača opasnost i da i pre nego što dozvole da takva opasnost nastupi, na to mesto postave podmetnutog predstavnika otpora, kritike, napada, itd. Upravo zbog ovoga, SNS taktike kontrole kao “zabrane” su suštinski anticipiranje pravih izvora opasnosti, pri čemu se savršeno uklapaju u trodelnu formulu teritorijalne reprezentacije zabrane.

Odmah nakon dolaska na vlast, SNS se pobrinuo da sve što ima iole ozbiljniji uticaj na desnici ili potkupi ili razbije. Za vlast je istinski politički subjekt promene bila desnica, koju je morala da iskontroliše. Ipak, budući da svedočimo smeni menadžera (kompradora), treba naglasiti logičnu posledicu zapadnog interesa (da se nesmetano izvlači kapital), zbog čega je (iako ranije nastao) potpuni slom istinske patriotske snage nakon 2012. godine umnogome rezultat upravo zapadne kontrole (kroz kompradore). U ovom procesu ključnu ulogu prvog podmetnuog predstavnika odigrao Šešelj – “patriote” koji zauzima nacionalističku poziciju, a nikada ne adresira ekonomsko uništavanje Srbije. U tom smislu je grafit “Milica lažljivica” represivna reprezentacija koja vrši represiju u svesti građana na drugu desnu opciju koja bi zauzimala to mesto. Po sličnom ključu možemo razumeti raspad Dveri, ulogu pokreta Mi,  grafit “Miloš francuz”, itd.

Sa druge strane, sam politički oblik desnice u Srbiji je u duhu postmoderne izgubio svoju klasičnu retoriku, oblika organizovanja i sveo se na domen kulturnih grupa sa načinom predstavljanja u javnosti kroz deklarativno isticanje patriotskih simbola (kao oblik opotrunizma ili politikanstva). U paradoksalnom smislu, opcija koja je tradiocionalna predstavljala branik srpstva je krahirala nad globalističkim uticajem zapada (njenog inače arhineprijatelja br. 1), budući da je internalizovala upravo teme koje su došle iz Amerike, sa dakle zapada. Umesto da se desnica bavi i politički organizuje oko pitanja suvereniteta, očuvanja teritorije, antiimperijalizma, NATO baza, bombardovanja, Kosova, itd., njeni predstavnici govore o pitanjima abortusa, trans pravima i o porodici. 

Kada je reč o kontroli protesta, na protestima 2020. godine, misteriozno čak pet policijskih vozila biva zapaljeno. Ko bi iz građanske (nenasilne) opozicije palio i to policijska vozila i to čak njih pet? Zašto se to desilo? Ako zapaljena vozila razumemo kao podmetnutog predstavnika “protestanata”, jasno nam je da oni upravo zauzimaju nečija mesta, a sa druge strane pokreću samu građansku javnost da formira “sedi ne nasedaj diskurs” o čemu sam detaljno pisao ovde. 

Po istom ključu, u toku trenutnih protesta, podmetnuti predstavnici su i maskirani batinaši koje Vučić šalje da se na blokadi Beograda na vodi sukobljavaju sa novinarima N1. Zašto bi batinaši napadali N1, sukobljavali se sa građanima? Zašto bi ih Vučić slao, kada je unazad sam građanski protest pokazao da nakon okupljanja, šetnji, itd, nema pretnji po režim? Po istom ključu se, ničim izazvano pišu grafiti Marinika psiho. U toku studentskih protesta, kada studenti jasno ističu parole “političke partije nisu dobrodošle, kada odbijaju ne samo “zvanične” građanističke političare, pokrete i aktiviste, već odbijaju i da se sami organizuju kroz lidere, vlast piše da je Đilas preuzeo proteste. 

Poslednji Vučićevi potezi, jedne strane održavaju građanistički diskurs politike, kroz retroaktivno “anticipiranje-prihvatanje” kritika. Tako Vučić najavljuje borbu protiv korupcije, adresirajući glavnu kritiku građanske javnosti povodom tragedije u Novom Sadu. Istovremeno, odgovara-prihvata glavni zahtev građanske javnosti kroz obećanje da u naredna tri meseca podnosi ostavku. Sa druge strane, po istoj formuli, podmetnuti predstavnik kao lažna slika potisnutog reprezenta narodne želje je najava formiranja velikog narodnog pokreta.  Zašto Vučić govori o velikom narodnom pokretu? Zašto ga Vučić naziva “narodni”, a ne drugačije?

Ideja narodnog pokreta je nastala 2022. godine, odakle dodatno proizilazi da je u pitanju standardna taktička alatka zabrane. Ipak, budući da građanski analitičari, u svojim odgovorima na ovo pitanje, ne sagledavaju SNS taktike iz predloženog okvira teritorijalne reprezentacije zabrane, oni ne pogađaju pravi razlog ove ideje, govoreći o sprečavanju odliva naprednjačkih glasova, pokazivanju SNS podrške i nemanju političkih ideja. Istina je drugačija, budući da upravo Vučić zna da je veliki narodni (ne-građanski) pokret najveća pretnja po njega, odnosno režim. Ne samo da zna, nego i oseća da je takav pokret gotovo u pripremi. Vučićev podmetnuti predstavnik narodnog pokreta zauzima mesto potisnutog reprezenta – istinskog političkog subjekta, naroda u pravom smislu, kome otežava da se formira, odnosno, da formira svoj autentični narodni pokret.

Građanska opozicija (Đilas)

Po sličnom ključu na koji kapitalizam dekodira autentične tokove želje, proizvodeći dekodirane tokove, tako i građanska opozicija (Đilas) pomera apsolutnu granicu pri pojavi deteritorijalizacije “divljih” snaga (studenata). Nakon napada na studente (kod FDU-a, gaženje kolima, itd) Đilas odlazi da se obračunava sa ljudima koji lepe plakate, nakon čega javnost saznaje (preko uredno napravljenog snimka) da su Đilasa tukli SNS funkcioneri/batinaši. Zašto bi se Đilas obračunavao sa nekim momcima u kapuljačama u sred noći zbog podrugljvih plakata (koje SNS plasira godinama unazad)? Zašto Miloš Jovanović poziva da se blokira parlament zbog upravo ovoga, dok je u toku blokada fakulteta? 

Da li je ovo apsolutna granica građanske opozicije-SNS režima – napad na Đilasa? Ili se kao stvarnija, apsolutna granica, upravo ispostavila pogibija 15 ljudi, pad nastrešnice, granica preko koje društvo nije moglo da pređe, zbog čega studenti na kraju dana i blokiraju fakultete i što je glavni razlog protesta? Da li je slučajno što u isto vreme napada na studente, dolazi do napada na Đilasa i da u isto vreme blokiranja fakulteta, građanska opozicija predlaže blokadu parlamenta? 

Da li je manevar sa “batinašima” koji tuku Đilasa pokušaj da se rekreira napad na Borka Stefanovića (koji je doveo do protesta “Stop krvavim košuljama”) kako bi se animirala građanska javnost da se napravi paralelni protest/pobuna – pravda za Đilasa? Zašto Đilas izjavljuje da BIA rastura opoziciju jer se “opozicija ujedinila oko litijuma i Kosova”? Da li ova izjava ima istu funkciju kao SNS-N1 narativ o provokatorima tokom skorašnjih protesta? Da se na isti način, na koji se demonizovala bilo koja spoljna (van građanskog diskursa) snaga (nasilna, u maskama, koja odbija beskonačne šetnje, itd) kao “ubačen element”, demonizuje prava snaga koja bi se ujedinila oko litijuma i Kosova? Da li je Đilasova izjava (spin) o rasturanju “opozicije” od strane BIA upravo demonizovanje bilo kakve nove, nadolazeće i zaista opozicione snage – trećeg diskursa? 

Uostalom, ko se iz zvanične građanske opozicije ujedinio oko Kosova u proteklih nekoliko godina? Ko je uopšte adresirao pitanje Kosova iz redova građanske opozicije? Zašto baš sada Miloš Jovanović govori o okupaciji dela teritorije (Kosova) dok u isto vreme Vučić držeći govor na svojoj “studentskoj” tribini (kao odgovor (podmetnuti predstavnik) studentskoj borbi), među prvim stvarima govori da su opozioni činioci (Proglas) plaćeni spolja, o patriotizmu i da je prvi razlog dolaska, spolja plaćene opozicije da se što pre prizna Kosovo koje, ističe, dok je predsednik i dok je SNS na vlasti, nikada neće priznati kao nezavisno. Sa “treće strane” na sve to, poznati “desničari” Miša Vacić, Pavle Bihali i Goran Davodović najavljuju osnivanje partije srpskih nacionalista. 

Na ovaj način su pokrivene sve moguće pozicije, proizvođenjem podmetnutih predstavnika, kao blokade autentičnog izraza otpora. Ili nisu? Kako bismo potencijalno mogli da izađemo iz građanske beskonačnosti, ukoliko se ne suočimo sa činjenicom da je čovek koji je 2011. godine protestovao ispred RTS-a, govoreći da je to “medijska lažovizija koja izmišlja broj protestanata”, pričajući o koruptivnim investicijama vlasti i politički privilegovanoj eliti, naglašavajući da je ispred RTS-a narod koji se slobodnom voljom okupio i koji “nije plaćen nego je tu iz ubeđenja”, upravo Nebojša Stefanović? Dakle, čovek koji je pre 14 godina isticao klasične političke zahteve liberalizma, čija je stranka sledeće godine došla na vlast, je postao potpredsednik Vlade i ministar unutrašnjih poslova i odbrane. Treba li da sačekamo još 14 godina kako bismo videli novi (brži, jači, (neo)liberalniji) SNS i nekog sadašnjeg građanskog opozicionara kako obavlja neku od državničkih funkcija, a mi mu zameramo koruptivnost, manjak obrazovanja, itd, dok je Srbija ko zna koliko siromašnija zemlja?

Kako izaći iz ovoga?

Dok su Vučić (SNS) i Đilas (zvanična opozicija) u odnosu edipalne dominacije jer se ne mogu politički situirati bez odnosa sa političko-ekonomskim ocem Đinđićem (neoliberalizmom), studenti poseduju, zbog svoje haotične (divlje) prirode političkog oblika organizovanja, imanentne logike borbe (naspram zvanične parlamentarne demokratije i zvanične opozicije) i (makar minimalni) potencijal da artikulišu barem delić novih političkih pozicija, najpre u organizacionom smislu ali i potencijalno u ideološkom kroz određivanje sa svojom tradicijom – studentskim pokretom).

Borba koja bi bila imanentna, dakle koja bi izbegavala kooptiranje od strane Đinđićevog (neoliberalnog) nasleđa, koja bi organizaciono oponirala klasičnom obliku političkog (građanskog) ogranizovanja i dakle proizvela politčkog subjekta koji ne bi bio već određen (kao podmetnut predstavnik ni od strane Vučića (narodni pokret) ni od strane zvanične opozicije (“Beograd je svet”), dakle politički subjekt koji se stvara i koji postaje kroz političku borbu i političko organizovanje.

Budući da se građanske partije (Đilas) nalaze unutar delezijanski shvaćene (SNS) zabrane kao političke kontrole u kojoj se svi politički akteri određuju transcedentno spram neoliberalizma (Đinđića), postavlja se pitanje: Da li studentki protesti/blokade imaju realnu šansu za imanentne političke borbe u kojoj u potpunosti izbegavaju delezijansku formulu političke reprezentacije zabrane? Da bi se odgovorilo na ovo pitanje, potrebno je istražiti imanentni razvoj studentskog pokreta, protesta i blokada i u odnosu na šta su nastali.

Studentski pokret, protesti, blokade

Pojam autonomije Univerziteta, koji je danas „sveto pravilo“ akademske zajednice, je neodvojiv od studentske borbe, budući da je još davne 1229. godine, nakon velikog protesta i pogibije studenata na Univerzitetu u Parizu, Papa Grgur IX načinio dokument kojim se Pariskom Univerzitetu garantuje nezavisnost i samoupravljanje. Iako je i pojam autonomije (pogotovo danas) nailazio na razne interpretacije (pa i po pitanju Univerziteta), ono što su studenti izborili je, između ostalog, pravo Univerziteta da svoje znanje formira nezavisno – dakle autonomija (proizvodnje) znanja. Sa druge strane, savremeniji (liberalno-tržišni) oblik autonomije Univerziteta, može da se odnosi na pravo njene uprave da menadžerski upravlja politikama u smislu organizovanja resursa, granica i prilika za ulazak ili izlazak iz same institucije.³⁰ Dakle, kao i na drugim poljima, bitka za pojam, odnosno njegovu interpretaciju i primenu je prvenstveno ideološka borba.

Studentski pokret od samih početaka, na našim prostorima, počinje da se organizuje i protestuje upravo usled narušavanja autonomije Univerziteta. Daleke 1936. godine, studenti iz celog regiona stupaju u generalni štrajk kako bi odbranili autonomiju Univerziteta, izborili bolji materijalni položaj studenata i pokazali nezadovoljstvo politikom kolaboracionizma odnosno saradnje vlade Milana Stojadinovića sa fašističkim zemljama. Studenti svojom borbom uspevaju da očuvaju autonomiju i prinude vlast da ukloni policiju sa Univerziteta, ali ne bez gubitaka, budući da je u borbi student Žarko Marinović izgubio život.  

Čuveni globalni studentski protesti ‘68, koji zahvataju gotovo ceo zapadni svet, predstavljaju širi antiratni pokret, čega je studentski pokret bio deo. Ovi protesti su imali najšire društvene zahteve, budući da su se studenti borili protiv bipolarnog svetskog poretka, za povećanje prava manjina, materijalnog položaja i nižih društvenih slojeva. 

Protesti 1996. i 1997. godine u našoj zemlji se opisuju kao široko politički protesti, pogotovo danas, od strane građanske javnosti, kao protesti kada je “Srbija bila svet”. Tadašnji zahtevi studenata su bili smena vladajuće elite koja je strogo kontrolisala državne procese, izlazak iz ekonomske krize, implementaciju izbornog pluralizma, nezavisnost institucija, nezavisnost medija, transparentnost u finansiranju političkih stranaka itd.. Dakle, u pitanju su bili protesti sa politički jasno liberalnim (ideološkim) zahtevima.

Ipak, nakon pobede liberalizma, globalno ali i u našoj zemlji, dolazi do političkih promena koje se šire u sve pore društva, zbog čega se i dešavaju zaista novi oblici studentskog otpora koji zaslužuju posebnu analizu.

Dvehiljadite i neoliberalna transformacija obrazovanja kroz Bolonjski proces

Nakon 5. oktobra, tadašnja vlast (čelu sa Zoranom Đinđićem) pokreće političke procese vođene liberalnim principima tržišne logike, koji isprva počinju od političkih promena (slobodni izbori), a onda i ekonomskih (slobodno tržište), sa zadiranjem i u obrazovanje (koje bismo ironično mogli da nazovemo (ne)slobodno obrazovanje). Unutar obrazovanja, koje su neoliberalne promene već zatekle u krizi (zbog osnivanja raznih privatnih univerziteta već na početku 90ih), pojavljuje se kategorija samofinansirajućih studenata. Vlast započinje proces privatizacije javnog sektora, pri čemu se i formalno ulazi u proces transformacije obrazovnog sistema. Vlada DOS-a kao glavni imperativ svoje politike stavlja ulazak u EU, a kao jedan od glavnih uslova pridruživanju, sama EU ispostavlja potpisivanje i dosledno sprovođenje Bolonjske reforme obrazovanja. 

Bitno je naglasiti da je nakon oslobađanja zemlje od nacista 1945, obrazovanje bilo besplatno i svima dostupno, a da od 1989. godine (dakle padom Berlinskog zida i pobedom NATO pakta nad SSSR-om u hladnom ratu) na dnevni red globalne ideološke transformacije sveta dolazi i obrazovanje. Krajem XX veka,  francuski ministar obrazovanja dolazi na ideju da se visoko obrazovanje standardizuje na prostoru Evrope, zbog čega i nastaje Bolonjska reforma. 

Bolonja je isprva predstavljana kao sredstvo efikasnijeg studiranja odnosno za čiji se razlog uvođenja navodila pre svega mogućnost prenošenja bodova (ESPB) pri čemu bi se stvorila mobilnost i omogućilo da studenti iz različitih zemalja putuju i studiraju u bilo kojoj Evropskoj zemlji nakon što bi im se priznali bodovi iz njihove. Zbog primene Bolonje, naše zakonodavstvo je pretrpelo izmene, pri čemu je Zakon o visokom obrazovanju smanjio broj ispitnih rokova, a povećao uslov za budžet. Implementacijom ovog procesa školarine bivaju sve skuplje, a od stupanja na snagu zakona o obrazovanju 2005. godine uvodi se kriterijum da je za budžet potrebno imati 60 ESPB – odnosno dati sve ispite. 

Politički (ideološki) razlozi uvođenja Bolonje

Nije iznenađujuće da Bolonjsku reformu obrazovanja, pojedini autori posmatraju kao proces potpuno determinisan tržišnim logikama, odnosno podređen privatnom sektoru, a da je upravo krajnji cilj ovakve, zapravo obrazovne politike, komercijalizacija i komodifikacija znanja.³¹ Budući da je Univerzitet (kao polje znanja radi znanja), platforma koja iako u samoj logici istraživanja ne bi trebalo da ima “spoljne svrhe”, gde bi naučno istraživanje predstavljalo čisto istraživanje, to u praksi nikada nije slučaj, budući da je obrazovanje uvek u funkciji reprodukcije sistema, inače bi se taj sistem brzo urušio u sebe. Ipak, iako obrazovanje, u najširem smislu, ne može da bude “čisto”, o samom smeru i uticaju koji društveno-političke struje imaju na Univerzitet, treba da postoji stav i odluka same akademske zajednice. 

Međutim, prihvatanjem Bolonjske reforme, smatra profesor Močnik, javni Univerziteti postupaju kao da je “država njihova vlasnica, a oni njene privatne škole.”³² Močnik smatra da Univerziteti nisu imali nikakav adekvatan oblik rasprave i definisanja stava budući da su nekritički “preuzeli državnu neoliberalnu ideologiju i stavili su se u službu njene reprodukcije.”³³ 

Ova vrsta nekritičke predaje od strane, kako to građanski diskurs voli da predstavlja “poštovane akademske zajednice” (dakle Univerzitetskih profesora), postupanja u skladu sa diktatom jedne nove političke (DOS) elite je podrazumevala da državni Univerzitet, nekada mesto objektivne produkcije “znanja radi znanja” postane funkcija same neoliberalne ideologije, kroz obavljanje uloge “ ideološkog aparata države kapitala, kako procesima koje generiše tako i tržišnom ideologijom koju proklamuje.”³⁴

Kao logičan odgovor studenata (i dakle studentskog pokreta) na Bolonjsku reformu i mere, nastaju blokade Filozofskog (i drugih) fakulteta u Beogradu, sa zahtevima koji su se ticali otpora Bolonji, odnosno, neoliberalnoj transformaciji u sferi obrazovanja.

Blokade 2006., 2011. i 2014. kao otpor Bolonji

Prvo je blokiran Filozofski fakultet (a kasnijei drugi fakulteti) u Beogradu 2006. godine, kada su studenti tražili da se školarina umanji za 60% ali i da se utvrde jasni kriterijumi za određivanje školarine. Isti studenti su tražili spuštanje granice za potrebne bodove za uslov ostajanja na budžetu sa 60 na 48 ESPB. Prva blokada je pokazala da je moguće boriti se ne-standardnim (van-parlamentarnim) metodama.

Druge blokade nastaju 2011. godine, kada su studenti ponovo tražili smanjenje školarine i budžetsku granicu od 48 ESPB kao i priznavanje apsolventskog staža. Ova blokada je uspela da postavi budžetsku granicu od 48 ESPB i definitivno uspostavi blokadu fakulteta kao efikasno sredstvo borbe ali i ukaže na problematičnu ulogu studentskog parlamenta, zbog, sa jedne strane povezanosti studentskog parlamenta sa Demokratskom strankom (čiji je se podmladak infliltrirao na Filozofski fakultet) ali i formalnog fakultetskog tela koje nije radilo u korist studenata, već služilo kao sistem kontrole uprave fakulteta.

Blokada Filozofskog fakulteta 2014. godine je trajala skoro 2 meseca, a počela je pritiskom države na same fakultete kada je zbog “mera štednje” smanjila plate profesorima za 10%. Uprava je (u skladu sa menadžerskim shvatanjem autonomije Univerziteta) pokušala te troškove da nadoknadi kroz dodatne naplate studentima. Kao odgovor, studenti su blokirali fakultet. Zahtevi studenata su bili da se budžetskim studentima prijavljivanje preko 60 bodova ne naplaćuje, kao i da im se ne oduzima mogućnost da prijavljuju preko 70 bodova, da se vrate budžetski finansirane produžene godine za sve studente koji su ostvarili budžet upisujući četvrtu godinu i slični zahtevi u vezi sa novcem, bodovima i uslovima studiranja. 

Zašto nije bilo podrške blokadama fakulteta 2006, 2011 i 2014 od strane građanske javnosti (a tu pre svega mislim na akademske građane – profesore)?³⁵ Zato što to nisu bili građansko-liberalni protesti, sa jasno građansko-liberalnim zahtevima. Građanski um ih je označavao kao “političke” (u negativnom smislu), budući da su zahtevi bili formulisani protiv neoliberalnih, odnosno, ekonomskih principa liberalizma, sa kojima se većina profesora ili slaže ili je protivno njegovom trenutnom (partikularnom) interesu da ih podrži. 

Još jedna činjenica krahiranja akademske zajednice (od koje se toliko očekuje u građanskom diskursu) je što su se ti profesori (od kojih mnogi dolaze iz radničkih porodica) školovali besplatno. Tadašnji sistem školovanja (koji je dakle, od 2005. godine došao pod udar Bolonje) je doprineo da upravo oni steknu društvene pozicije koje sada imaju jer je između ostalog obrazovanje bilo u pravom smislu kanal društvene mobilnosti.³⁶ Danas, ne samo da je procenat dece iz seljačkih i radničkih porodica sveden na minimum (na Univerzitetu u Beogradu studira između 2% i 3% takve dece) nego su ti isti profesori upravo bili saučesnici u tom procesu. Na ovaj način, današnji Univerzitet reprodukuje pripadnike građanske klase, dakle, iste klase koja i formira politički (liberalni) diskurs. Ipak, poneki profesori su dovoljno iskreni prema ovom stanju stvari, kao na primer profesor Đokica Jovanović koji priznaje: “U današnjim uslovima, ni ja ne bih mogao da studiram, jer potičem iz radničke porodice.”

Sadašnji studentski protesti/blokade

Trenutne studentske borbe/blokade, uprkos sveopštem optimizmu (ne zaboravimo građanske) javnosti, imaju velikog izgleda da budu (dobrim delom već jesu) kooptirane od strane građansko-liberalnog diskursa. Razlog pre svega leži u studentskim zahtevima, koji su većinski formulisani u skladu sa političkim delom liberalne ideologije, sa izuzetkom poslednjeg zahteva koji predstavlja otpor neoliberalnom povlačenju iz javnih obrazovnih institucija, odnosno, povlačenju javnog finansiranja obrazovanja.

Ideološka borba koja je po sredi ima jasnu liniju demarkacije. Sa jedne strane su građanski objektivni i stranački akteri unutar liberalnog društveno-medijskog diskursa, koji insistiraju na liberalnim zahtevima, prave nasilne paralele između studentskih protesta 96-97 i sadašnjih studentskih borbi kroz, između ostalog, isticanje parole “Beograd je opet svet”, govore gotovo isključivo o Vučiću i lošim, nestručnim kadrovima. 

Sa druge strane su akteri koji uviđaju dublju povezanost između nesreće u Novom Sadu i zahteva za većom stručnošču. U dubljem razumevanju, liberalna borba za stručnost ne može da se tretira bez sistemskog razumevanja proizvodnje stručnjaka i same struke. To je jasno i dobrom delu studenata, koji kao Marija (studentkinja Filozofskog fakulteta u Novom Sadu) kažu: “ako se priča da nam trebaju što bolji obrazovani stručnjaci kako nam zgrade ne bi padale na glavu, onda obrazovanje treba učiniti dostupnim svima i besplatnim.“ 

Ukoliko se pad nastrešnice intepretira kao posledica nestručnosti, kako liberalna javnost može očekivati da naš sistem školovanja proizvodi stručnjake, kada je uzorak društvenih grupa potpuno sveden na srednjoklasnu i decu iz viših klasa? Pomenuti profesor Jovanović ukazuje na to da je svest dece koja dolaze iz viših slojeva prožeta drugačijim interesima i pogledom na svet, pa i ne treba da nas iznenađuje što sve više studenata nije zainteresovano za pitanje para, budući da u njihovom iskutvo “problem novca” je problem manjeg opsega od opsega finansijskih problema koji imaju niži slojevi. Potpuno sam saglasan sa Jovanovićem kada kaže: “Svako ko je protiv socijalnih zahteva otežava nam pritisak na vlast i svesno ili nesvesno radi za interes Vučića”.

U tom smislu (1) objavljivanja dokumentacije u vezi rekonstrukcije železnice, (2) odbacivanje optužbi protiv uhapšenih na protestima, (3) podnošenje krivičnih prijava protiv lica ((4) i utvrđivanje identiteta lica koja su fizički napala studente i profesore, predstavljaju liberalne zahteve da se odbrani povreda (liberalnog) prava, nezavisnost institucija i naposletku ukaže na koruptivno ponašanje vlasti.³⁷

Zbog ideološke kompatibilnosti studentskih zahteva sa liberalnim (ideološkim) principima, postoji gotovo “prirodna” dinamika pokušaja kooptiranja (prisvajanja) studentske borbe u dva fronta. Prvi front se tiče “objektivnih” građanskih činilaca koji nastupaju iz perspektive struke, objektivnosti, neutralnosti (dakle, suštinskog političkog oblika liberalne ideologije kada se ona razumeva zdravorazumski). Drugi front se tiče same zvanične građanske opozicije, koja (sem navedenih delezijanskih strategija glumljenja predstavnika) nema novih ideja³⁸ ali za sada (a sva je prilika i u budućnosti) ostaje “jedina politička igra u gradu”.

Kooptiranje “objektivnog” građanskog činioca

Građanski mediji pišu o studentskom načinu političke organizacije kroz Plenum, naglašavajući demokratski kapacitet (odluke se donose kroz direktnu demokratiju), reprezentativnost (svaki student može da se obrati) i druge oblike (nove) demokratičnosti. Ipak, kada je reč o razlozima blokada, kada je Plenum počeo da se primenjuje, govore u par rečenica kroz “uslove studiranja”, “olakšice za upis”, itd. 

Ideja generalnog štrajka, koju je sam talas blokiranih fakulteta, zajedno sa pozivom drugim studentima i ugroženim grupama da uđu u blokade, se u tim istim građanskim medijima analizira, gotovo isključivo kroz optiku građanskih opozicionih stranaka (Stojković-Zajedno, Aleksić-NPS, itd.) kao da su oni upravo ta snaga koja “prirodno”, “zdravorazumski” treba da bude portal ili platforma koja će studentske blokade ujediniti sa sindikalnim štrajkom.

Ipak, najveći “objektivni” činilac, ProGlas, u sred studentske borbe, iznosi mere za dan posle (kao da ih je iko pitao), u kojima govore o “sistemskim promenama”. Koji su to sistemske promene? Jedan od osnivača Inicijative ProGlas, profesor Pravnog fakulteta Miodrag Jovanović predlaže program koji, kako kaže “neće biti ideološki već će sublimirati poruke studenta i građana, a to je da hoćemo odgovornost, pravdu i jednakost pred zakonom.” Kako ovaj program nije ideološki? Šta su pravda i jednakost nego politički oblik ideologije liberalizma?

Jovanović dodaje da “nemamo institucije, vladavina prava je na niskom novou i ljudi traže nova lica, koja postoje, ali je potrebno da većinska Srbija čuje za njih”. Dakle, sistemska promena je povratak na početak, na građanski diskurs razumevanja i bavljenja politkom kroz lica (ličnosti)?

Kooptiranje građanske opozicije

Budući da su u velikom problemu diskursa “protiv političkih partija” koji su studenti nametnuli (zbog čega je i dominantan ideološki rad upravo “objektivnog građanskog činioca”), građanska opozicija ima retke izjave pokušaja kooptiranja. Ipak, Borko Stefanović izjavljuje da “studenti u blokadi i opozicija žele istu stvar, studentski zahtevi su nešto oko čega je potrebno okupiti se. U pitanju je ozdravljenje i oslobađanje Srbije iz kandži jednog mafijaškog režima”. 

Zbog upravo većinski liberalno formulisanih zahteva, koji se u svojoj osnovi ne sukobljavaju sa neoliberalizmom, odnosno njegovom ekonomskom transformacijom društva, studentski protesti/blokade, plašim se, imaju poprolične izglede da budu još jedno od pomoćnih alata građanske opozicije, budući da će politički kapital (bez obzira na van-parlamentarne oblike organizovanja, koje studenti praktikuju, a koji su u direktnoj koliziji sa građansko-liberalnim oblikom političkog predstavljanja) kapitalizovati “prirodne” i “zdravorazumske” snage, čije su vrednosti otelotvorenje tih istih zahteva. Ukoliko bi to bio slučaj, Plenumsko-direktno samoorganizovanje, ograđivanje od (građanskih) političkih partija i ostale radikalne ideje bi, u konačnom, predstavljale estetsko-tehničku stvar. U tom smislu, studentski protesti/blokade bi odigrali sličnu ulogu (“korisnog studenta”) već navedenog ProGlasa, dakle, građanskog “ne-političkog” činioca koji pritiska vlast, istovremeno ističući/reprodukujući liberalnu ideologiju. Rezultat bi bila nova (neo)liberalna vlast.

Progresivni deo studentskih protesta/blokada

Progresivni elementi studentskih protest/blokada su, pre svega, 1) političko (ne-predstavničko) organizovanje i 2) poslednji zahtev upućen vlastima. 

Političko (ne-predstavničko) organizovanje

Specifičan studentski oblik političkog organizovanja aktivno izbegava delezijansku formulu zabrane od strane SNS-a ali i donekle građanske opozicije (sa određenom tendencijom povezivanja direktne demokratije sa liberalnom potrebom za većom demokratičnošću), zato što predstavlja:

1) Odbijanje transcedentnog određenja kroz Đinđićevo ((neo)liberalno) nasleđe i potencijal imanentne borbe postajanja autentičnog političkog subjekta, kroz kontinuitet studentskog pokreta/blokada 2006-2011-2014.

2) Nemogućnost da Vučić (SNS) pokrije studentski horizont političke borbe delezijanskom formulom zabrane (zbog čega je neoliberalizmu potreban građanski diskurs), što je i bio razlog što su u poslednjih nekoliko nedelja postupci vlasti potpuno dezorijentisani. Razlog je što nisu bili anticipirani, niti postoji mogućnost da SNS formira pandan studentskom pokretu (zvanično telo SKONUS kao i studentski parlament kao telo, su već delegitimisani kao uostalom i sam model predstavničke demokratije u određenom smislu). Iz istog razloga je retroaktivni podmetnuti predstavnik – studentska tribina, koju je SNS brže bolje organizovala, prošla katastrofalno – jer je pojava bila očigledno lažna, budući da je nemoguće predstaviti SNS članstvo preko 35 godina kao autentične studente. Sa druge strane, sami studenti odgovaraju, na Vučićeva upinjanja da izazove njihovu reakciju, sa “nisi nadležan, obraćamo se institucijama”, razbijajući dvanaestogodišnju građanističku fiksiranost na ličnost.

3) Otklon od aktuelne građansko-liberalne borbe (koja vodi svoj pojavni rat oko “boljeg-poštenijeg liberalizma”) kroz sopstvene prakse (jasno ograđivanje od političara i političkih partija, odbijanje da pošalju predstavnike na pregovore bez odluke Plenuma, izostanak vođa ( time izbegavajući mogućnost targetiranja, podmićivanja, personalizovanje, psihologizaciju i druge oblike građanističkog redukovanja politike na ličnost). Sa druge strane, Plenum, u određenom smislu, vodi studente. Vučić (neoliberalni predstavnik) ne može da izvrši redukciju jer je u pitanju apstraktni oblik političkog organizovanja i odlučivanja. Vučic se sada i zaista bori sa nečim apstraktnim.

4) Potencijal stvaranja jakog studentskog pokreta koji se pozicionira kao politički faktor u društvu kroz nastavljanje sa praksama samoorganizovanja, političke edukacije, artikulacije ideja i van-parlamentarnih načina odlučivanja kroz Plenum i korišćenje van-parlamentarnih metoda pritiska na instancu moći (vlast, uprava fakulteta, itd) kao što su blokade.

Poslednji zahtev

Poslednji zahtev povećanja izdvajanja sredstava za državne fakultete za 20 odsto, iako naizgled uzgredan, poseduje upravo najprogresivnije potencijale, budući da predstavlja sledeće tendencije:

1. Otpor povlačenju države iz javnog obrazovanja, odnosno iz javne sfere, dakle državnog finansiranja. Na ovaj način se pruža otpor neoliberalnim reformama, čija je direktna posledica upravo ovih 20% koji fale/koje studenti zahtevaju. Pritisak kroz socijalne zahteve očigledno radi jer je vlast brže bolje “ispunila” ovaj zahtev već u decembru. Odnosno, bolje reći, podmetnula ispunjenje zahteva kroz povećanje “materijalnih troškova” za 20% (22 miliona evra). Ipak, studenti su tražili povećanje celokupnog budžeta Višeg i Univerzitetskog obrazovanja za 20% (102,8 miliona evra), od čega su “materijalni troškovi”, dakle, samo deo. Studenti su upravo i izglasali na Plenumu da je javnost dovedena u zabludu nakon objave o “ispunjenju zahteva” i zahtevaju da Vlada donese rešenje kojim bi se budžetske rezerve upotrebile u svrhe zahtevanog povećanja za visoko obrazovanje za 2025. godinu u iznosu od 12,03 milijarde dinara, odnosno 102,8 miliona evra.

Studenti ne samo da ne prihvataju mrvice, odnosno spinovano ispunjenje i istrajavaju u svom inicijalnom zahtevu, oni razumeju da je upravo smanjivanje državnog novca u obrazovanje, odnosno dostupno visoko obrazovanje nevezano za društveni status i finansijske mogućnosti, upravo preduslov progresivnog društva koje za posledicu upravo i dovodi do veće stručnosti kadrova u društvu. Na ovom istrajavanju i povezivanju društvenog uzroka tragedije sa državnom politikom prema obrazovanju, odnosno budućem stvaranju stručnih kadrova, studenti pokazuju najprogresivniji karakter političke borbe.

2. Stvaranje političko-ideološkog Novuma, u sadašnjim okolnostima, kroz, sa jedne strane isticanje novih istinski radikalnijih (političko-ekonomskih) zahteva vlastima, a sa druge strane, proširenja političke organizacije. Već postoje naznake ovakvog fronta, budući da su se studenti farmaceutskog fakulteta pobunili protiv privatizacije javnih apoteka.

Insistiranje na novim zahtevima, koji izlaze iz građanskog (liberalnog) registra, koji dakle adresiraju neoliberalne političke posledice po srpsko drustvo u celini, bi značilo dalje suprotstavljanje neoliberalnoj transformaciji srpskog društva.  Proširenja političke organizacije bi podrazumevalo povezivanje sa ostalim ugroženim grupama, što se takođe nazire kroz protest studenata sa poljoprivrednicima na Slaviji, kroz podršku studenata protestu radnika pošte i radnika Laste.

Zaključak

Da bi se pojavio istinski politički subjekt koji može da iznese novu političku borbu i zaista ostane na progresivnim pozicijama, to mora da bude opcija koja je, jednom za svagda, raskrstila sa liberalizmom. To bi bila snaga koja bi odbila bavljenje isključivo političkim oblicima liberalne ideologije, u koju nas iznova uvlači građanski diskurs, gde ostajemo zarobljeni u političkim prepirkama oko boljeg, manje koruptivnog i zakonitijeg (“moralnijeg”) političara. Dakle koja neće biti neka prerušena narodna opcija (podmetnuti predstavnik) kojeg ćemo prepoznati kroz liberalnu idelogiju (u bilo kom njenom obliku, koliko god bio umotan u solidarne, radničke saveze), odnosno njen politički deo (insistiranje na vladavini prava, slobodne institucije, mediji, itd), a kroz aktivno ćutanje o neoliberalizmu, otporima transformaciji tržišta i generalno o ekonomskim pitanjima. 

Zato ovaj predstavnik ne može biti građanski predstavnik, odnosno liberal u bilo kom obliku. Zato fokus na kritici bilo kog političkog aktera, ne sme da bude psihologizacija, bavljenje ličnošću, itd, već samo koje ideje stavlja u prvi plan, o kojim vrednostima govori i čemu se suprotstavlja. Da bismo se zaista izvukli iz rđave građanske beskonačnosti, jedino što može da proizvede novu političku snagu je ona snaga koja će nedvosmisleno kritikovati neoliberalne transformacije.

Zato je ključno odupirati se liberalnim pokušajima nametanja kontinuiteta između 96-97 studentskih protesta i ovih sada. Oni koji zaista žele nove političke ideje, ne mogu žmuriti na istinski progresivni značaj studentskih blokada 2006-2011-2014 i razumeti poslednji studentski zahtev (i sve nove oblike otpora na tom tragu) kao istinski kontinuitet progresivne borbe protiv (neo)liberalizma.

Zato treba sa jedne strane videti šta sami studenti ističu (srpske zastave, pevaju Bože pravde, odbijaju saradnju sa političkim partijama, itd), šta SNS-građanska opozicija pokušava da zauzme (narodni pokret, aktiviranje Kosovskog pitanja, itd) i šta se aktivno dešava na terenu – formiranje širokog saveza između studenata i radnika koji šire blokade i najavljuju mogućnost generalnog štrajka.

Dakle, rešenje je u autentičnom narodnom pokretu, koji ne bi došao kao predlog SNS-građanske opcije, već kao združeni oblik studenata i radnika. Pokret koji bi raskrstio sa političkim liberalizmom, imao jasnu politiku otpora prema ekonomskim nametanjima (neo)liberalizma i predstavljao istinski savez rodoljubivih snaga.

Ako želiš da podržiš rad Zalogaja, možeš to uraditi vrlo lako ovde.

1. Zanimljivo je da Đinđić za života nikada nije dostigao veliku popularnost, dok je u trenutku smrti imao oko 7% podrške. ↩︎
2. Fukuyama, Francis, The End of History and the Last Man. New York, Toronto, New York: Free Press ; Maxwell Macmillan Canada ; Maxwell Macmillan International, 1992. ↩︎
3. Đinđić, Zoran, “Diskretni šarm neoliberalizma”, 09.02.1990. ↩︎
4. Kuhnl, Reinhard, Oblici građanske vladavine liberalizam-fašizam, Beograd, 1978. ↩︎
5. Đinđić, Zoran, “Harizma protiv harizme”, Stav 05.10.1990. ↩︎
6. Ironija sudbine je da je “harizmatičnog Zorana” pobedio “neharizmatični” Vučić, uspevajući da uz nedvosmisleno veću popularnost u narodu nego što je Zoran ikada imao za života, “proda” istu ideologiju. ↩︎
7. Endru Hejvud, Političke ideologije, Zavod za udžbrnike, Beograd, 2005., str 25. ↩︎
8. Klein, Naomi. 2014. This Changes Everything: Capitalism vs. the Climate. London: Allen Lane., str 72. ↩︎
9. Do koje mere ćemo želeti da se država povuče iz ekonomije zavisi od oblika liberalizma koji zastupamo. Postoji spektar liberalnih učenja u kojima se kreće od države kao povremenog učesnika, zatim servisa, odnosno njenog delimičnog ili potpunog ukidanja. ↩︎
10. Ilić, Vladimir, “Minimiziranje otpora reformama i integraciji Srbije”, Centar za razvoj civilnog društva, Zrenjanin, 2003., str 1. ↩︎
11. Ibid., str 1-2. ↩︎
12. Ibid., str 7-8. ↩︎
13. Ibid., str 10. ↩︎
14. Ibid., str 13. ↩︎
15. Ibid., str 23. ↩︎
16. Ibid., str 23. ↩︎
17. Ibid., str 23. ↩︎
18. Ibid., str 25. ↩︎
19. Ibid., str 26. ↩︎
20. Ibid., str 26. ↩︎
21. Ibid., str 27. ↩︎
22. Ibid., str 28. ↩︎
23. Ibid., str 28. ↩︎
24. Ibid., str 28. ↩︎
25. Ibid., str 29. ↩︎
26. Deleuze, Gilles, Félix Guattari, and Michel Foucault, Anti-Oedipus : Capitalism and Schizophrenia. Minneapolis: University of Minnesota Press, 1977., str 162. ↩︎
27. Ibid., str 176. ↩︎
28. Ibid., str 176. ↩︎
29. Ibid., str 151. ↩︎
30. Kohtamaki, Vuokko & Balbachevsky, Elizabeth, “University autonomy From past to present”, 2018. ↩︎
31. Moutsios, Stavros, “Academic Autonomy and the Bologna process“, u: Working Papers on University Reform, prir. Susan Wright, EPOKE, Aarhus, 2012. ↩︎
32. Močnik, Rastko, Teorija sa ideologijom, Fakultet za medije i komunikacije Univerzitet Singidunum, Beograd 2019., str 131. ↩︎
33. Ibid., str 131. ↩︎
34. Ibid., str 139. ↩︎
35. Koji ne samo da nisu aktivno učestvovali nego su gasili grejanje, zatvarali studente, onemogućavali ih da na šalterskim službama sređuju birokratske poslove (dom, kredit, stipendija, itd), demonizovali ih na zvaničnom sajtu fakulteta, i u izjavama za medije ih nazivali “nn licima”, studentima “drugih fakulteta”, uličarima, huliganima. Tadašnji dekan Filozofskog Miša Arsenijević izjavljuje da je fakultet blokiran jer “nepoznata lica u njoj onesposobljavaju rad”, isti dekan koji tada poziva policiju na fakultet, rušeći sveto pravilo autonomije Univerziteta. ↩︎
36. Današnja ideologija tržišta ne samo da degradira fakultetsko znanje (pogotovo u oblasti humanistike) nego ona ističe sticanje iskustva i znanja na tržištu umesto “trošenja” 4 i više godina na već prevaziđeno fakultetsko znanje. Sem uskog shvatanja obrazovanja kao čiste pripreme za tržište, ovim se sve više ukida razumevanje obrazovanja kao pre svega duhovne kategorije, kroz logičku posledicu tržišnog svetonazora – sve što nije za tržište je besmisleno. Zato “biznis gurui” čitaju knjige isključivo kao metod nalaženja/unapređivanja biznis ideja ili samog biznisa, gde ogromna većina knjiga postaje nekorisna (besmislena). ↩︎
37. Ukoliko je građansko-liberalnim političarima cilj da sruše Vučića po svaku cenu, jel to znači da ukoliko Vučić ispuni zahteve, imamo odgovornu vlast i Vučić treba da ostane? ↩︎
38. Zanimljivo je trenutno prestrojavanje građanskih (i levo) liberalnih snaga koje nastoje da predstave “novu” političku platformu, u skladu sa studentskim borbama, kroz “zdravi mix” liberalnih političkih ideja (nezavisne institucije, mediji, slobodni izbori, jednakost pred zakonom, itd) i levih ideja (solidarno sa ugroženim grupama, zaštita radnika, unapređenje javnih usluga, itd) Ipak, više ne prolaze ideje “i jare i pare”, jer onaj koji ćuti o saučesništvu liberalizma, treba da ćuti i o destrukciji kapitala. ↩︎