Ovih dana svedočimo političkom razvoju događaja koji je nastao nakon strašne pogibije ljudi na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Kao nekome ko je učestvovao, posmatrao i uviđao pravilnosti sa prošlih protesta, postaje mi sve očitije da je u pitanju društvena simulacija političke stvarnosti u kojoj su glavni akteri SNS, građanski aktivisti i građansko-medijski diskurs koji sve očiglednije stvara narativ koji u sebe uključuje podesne aktere na ulicama, propisujući limite političke borbe (sve samo ne nasilje), istovremeno isključujući pravog subjekta političke promene koji, ironično, postaje, odnosno se prepoznaje u onome što prosvetljenog građanina toliko plaši i protiv čega se taj prosvetljeni politički borac bori. 

SNS kontrola i linija demarkacije

Nakon svakog društvenog incidenta, vlast nastoji da ublaži posledice, kontroliše narativ, iskoristi sve mogućnosti kriznog PR-a. Manipulacija na prvom koraku, koju čini SNS, je uglavnom brzo primećena, kada je reč o javnim nastupima nakon tragedija. Tako se Vučić prošle godine, ubici iz Dubone, vrlo brzo nakon tragedije, obratio sa rečima:”Pobio si ljude s majicom Heil Hitler, generacija 88″, izvlačeći višak značenja, sa ciljem kontrole narativa, iz simbola majice na kojoj su države Italija, Francuska i Španija i tekst “Generation 88 on tour”. U pitanju je bila, naravno, majica koju su đaci Ekonomsko-trgovinske škole iz Sopota napravili o svojoj ekskurziji u pomenutim državama. 

Po identičnom ključu, nakon užasa na Železničkoj stanici u Novom Sadu, Vesić izlazi i izgovara: “Nadstrešnica nije rekonstruisana”, praveći liniju demarkacije između pogibije i njihovog (SNS) delovanja, prostor za odstupnicu iz koje će moći da se sklone od, barem dela, odgovornosti. Ipak, društvena kontrola je mnogo kompleksnija i dublja od pojavne, od reči, od izjava zvaničnika. Vesićeva izjava (kao i uostalom izjave Vučića, Brnabićke, itd) pravi još jednu liniju demarkacije, od naime bitnog i nebitnog u vezi samog događaja – dakle, proizvodi narativ u odnosu na koji će protivnici (najpre građanska javnost) kritikovati, hvatati vlast u lažima i manipulacijama. 

Ova linija demarkacije je lažna iz nekoliko prostih razloga. Da li je bitno da li je rekonstrukcija (čak i da nije, a jeste) obuhvatala nastrešnicu, kada je u pitanju proračunat projekat rekonstrukcije, u kojoj neko stručan uzima objekat koji treba rekonstruisati, procenjuje šta je potrebno rekonstruisati i na kraju prelazi na sam proces rekonstrukcije? Ko je drugi dužan da proceni da li će pasti nastrešnica? Duhovi iz prošlosti koji su na prvom mestu projektovali, Tito, ili ljudi koji su preduzeli na sebe da se bave uređenjem političkog, društvenog i ekonomskog života? Zašto uopšte pričamo o ovome? Jer je to pitanje vlast momentalno postavila u javni prostor. Jer ko nametne pitanje o događaju taj kontroliše i moguće odgovore/efekte.

Korišćenje građanskih aktivista

Ovaj red herring (lažno i namerno pogrešno usmereno ispitivanje) nije jedina linija demarkacije u narativu vlasti oko užasne pogibije u Novom Sadu. Stvar je da se na tom pitanju – pitanju koje postavlja SNS u javnost – lome koplja, da tu građanski kritički um zablista i samozadovoljno odmori nakon što se nije dao prevariti. Građanski um misli: To kako se perete je jeftin spin, neće vam proći, koliko god da ga ponavljate, jer smo vas prozreli i sada ćemo isterati stvar do kraja. Ipak, građansko isterivanje nikako da dođe do kraja i nikako da se postavi pitanje u javnosti – zašto građansko isterivanje nikada ne dođe do kraja? 

Iako je istina to što građanski um vidi, navedene manipulacije vlasti, to je tek početak – jer je užasni događaj (uvek) tek inicijator besa koji treba nekako artikulisati, kanalisati, organizovati u konkretan politički efekat – u konkretne političke rezultate. U tom smislu, dok je na strani vlasti, odnosno SNS-a mašinerija uigranih analitičara, medija, borbenih falangi i formalne političke aparature koja vrlo brzo zavodi i popisuje aktere i prepoznaje i proizvodi dalje događaje, na strani tužne i besne javnosti je skupina atomizovanog naroda koji vrlo malo sem čistih emocija i svojih tela poseduje u smislu organizacionih i teorijskih resursa. Zato je vrlo lako, da se narod “uhvati” za najdominantniji opozicioni narativ (mejnstrim građanski narativ), pogotovo ako se čini “zdravorazumskim”, a pogotovo ako se u prvim redovima nađu mladi “revolucionari” željni promena. Sve deluje kao zdrava i nova politička priča.

Pa ipak, kao i kod protesta “Protiv diktature”, kao i kod raznih drugih okupljanja nakon užasnih tragedija koje su nas snašle, svedočimo “spontanom” okupljanju prepoznatih-zvaničnih “aktivista” koji zauzimaju prve redove, sada već možemo slobodno reći, performativnih protesta u kojima postoji gotovo uigrana dramaturgija (beskonačne šetnje, bacanje farbe na institucije, traženje moralne vertikale od uniformisanih policajaca, obraćanje okupljenima ali i novinarima zvanične opozicione orijentacije kao publici u nekom pozorišnom komadu, itd) koja, suštinski, sem poslednje postave novih mladih lidera, nosi iste režije, dramske indikacije, didaskalije i replike. 

Ono što SNS (vlast) i njena operativa (DB, policajci u civilu, uniformisana policija) uistinu priželjkuje je nov-star materijal. To novo su mladi koji će imati drajv i želju da se validiraju kao politički akteri, a staro je njihov manjak političke baze, teorije i radikalnost pozicije-metoda borbe, sa jednim novim obrtom – njihovim shvatanjem tržišta i politike kao kompatibilnih sfera. Naime, nova tura mladih lidera, u pravom smislu te reči nije revolucinarna (u smislu istinske političke borbe i ciljeva) jer je za njih politika samo još jedan vid karijernog napredovanja, kakav je na primer spoj protestnih šetnji sa svojim portfoliom odnosa sa javnošću, komunikacija u NGO sektoru, prikupljanja fondova, itd. Pre deset godina smo slušali da je “podela na levicu i desnicu prevaziđena”, a sada nam se objašnjava da je podela na politički aktivizam i karijerni aktivizam u stvari nepostojeća.

Ove aktere, po svemu sudeći, najpre SNS priželjkuje jer iz godine u godinu upravo oni bivaju hapšeni, nad njima se tobož vrši nekakva tortura dok istovremeno oni (kao slučajno) se zahvaljuju policiji na “asistenciji” i praćenju, na tu istu policiju gledaju kao na saradnike sa kojima “se mora sarađivati” i iz nekoga (mističnog) razloga uvek nađu mesto u prvim redovima protesta, ispred objektiva “objektivnih” opozicionih (N1) medija koji ih zajedno sa zvaničnom opozicijom prate i podržavaju. Zašto mediji toliko prate specifične aktiviste, grupe?

Korišćenje građanskog diskursa

Sve se slaže kada gledamo priloge u studiju mejnstrim opozicionog medija i njihove priloge sa ulice. Sve se uklapa. Ono što voditelji u studiju postavljaju kao (građanske) limite, to zvanični akteri-aktivisti gotovo spontano poštuju. Oni, dakle, igraju unutar tog medijskog prostora “normalnog” (građanskog) otpora. Ipak, dešavaju se procepi (događaji van dramaturgije) i u njihovoj slici kada vidimo sukob građanskog (N1) narativa i običnog, besnog subjekta, koga treba vratiti u građanski diskurs.

Tako novinar N1 pita nezadovoljnog čoveka, čije je autentično nezadovoljstvo otišlo viralnije, zašto ste “ONDA došli ako se ne slažete sa metodama građanske borbe”? Dakle, što ste na protestu ako vam ne odgovara “svo to šetanje” koje, kako kaže besni čovek, ne vodi ničemu. Ono što besnog čoveka novinar N1 zapravo pita je kakav ste vi to građanin kada nećete da šetate, bacate farbu, javno sramotite policajce u uniformi, dakle, kada nećete da pokazujete građansku neposlušnost – neposlušnost u građanskim okvirima? Vi, dakle, želite da budete samo neposlušni subjekt, dakle bez ikakve institucije (građanskog diskursa, medijskog narativa, itd), hoćete da budete apsolutno neposlušni? Vi želite da budete zdravo divlji, neartikulisano besni, takvi da ne možemo da vas uklopimo u prilog, gostovanje, u bilo šta što nam je poznato? Tako da ne možemo da interpretiramo i “objasnimo” građanima šta se to našlo ispred naše kamere – nepoznati element (!?).

Korisni aktivisti su prvi element ali je potrebno vezivno tkivo celog procesa da bi društvena simulacija funkcionisala. Takva društvena simulacija, koja se dešava ovih dana (ali i unazad godinama) gotovo uvek kreće autentičnim incidentom koji, prirodno, kod ljudi proizvede autentične emocije, najčešće zgražavanja, tuge, besa, itd ali se ovaj proces završava pažljivo promišljenom, režiranom i odigranom rijaliti predstavom u kojoj se akteri, zvanični aktivisti (gotovo odobreni u centrima građanskih medija), pronađu preko njihove (autentične) želje da se emocije zajednice artikulišu (baš eto kroz njih) da se “nešto uradi”, gde im se crveni (medijski, logistički, estetski, itd) tepih prostre sa svih strana. 

Ono što je problem kod ovih (i bilo kojih drugih “zvaničnih”) aktivista nije u tome što ne veruju u društvenu pravdu (kako god je definisali), već što se nikada ne zapitaju kako to da nas toliko vole i vlast i opozicija kada se pojavimo na ulici? Kako to da kad ljudi žele pravdu, desi se politički skup, protest, šetnja, performans, ne daj bože blokada neke saobraćajnice, mosta i onda se sve uspori, SNS povuče policiju (jer je iz godine u godinu sve manja šansa da se na ulice pojavi neko ko bi zasta bio nasilan, dok je narativ o nenasilju sve glasniji u opozicionim medijima, opozicionim strankama, itd) i sve istruli, sve emocije izblede, svi akteri se vrate u svoja četiri zida, a mi smo odradili sve performanse, mirne šetnje i vikali na organe reda?

I niko ne postavi pitanje o celom tom procesu, niko ne postavi pitanje, pa jel sve ovo slučajno? Jel moguće da se sve ovo slučajno odigra i završi tako da i vlast i zvanična opozicija, i režimski i zvanično opozicioni mediji ostanu na istim pozicijama. Neko može vrlo kao da se zapita – pa jel to cilj, da obe grupe (vlast i zvanična opozicija) ostanu na svojim pozicijama? Jedan od glavnih mehanizama društvene simulacije, koju iznova reprodukuje građanska javnost, je čuvena mantra o nenasilju.

Mantra o nenasilju

Zašto je mantra o “nenasilju” tako zdravorazumska, tako prirodna, tako usađena, a ipak neko (Vučić, SNS), sada je očigledno, sigurno računa upravo na ovaj kolektivni afekat (gotovo nekontrolisanu emociju) kojoj svedočimo već godinama na ulicama kad god se stvari zaoštre? 

Da li se upravo zato možda šalju provokatori, kojih svakako ima na svakom protestu, da bi upravo ta mejnstrim-aktivistička-N1 javnost momentalno pozvala na nenasilje jer to mora da su “očito provokatori”? 

Jel moguće da Vučić iz godine u godinu shvata da je sve što je potrebno da uradi je da organizuje neku grupu “provokatora” i da time potpuno stavi opciju radikalnih promena, ozbiljnih demonstracija, upada u institucije izvan mogućnosti jer institucije i državne funkcionere sada čuva sama građanska javnost? 

Jel moguće da sama opoziciona javnost delegitimše nasilje – “svako nasilje je delo provokatora!” i da je Vučić naučio, da razume, zna, već vidi unapred kako će ta javnost reagovati i možda, gotovo sigurno upravo zato organizuje tu grupu? 

Da li je Vučić palio policijska kola u Beogradu na protestima 2020. godine (kao suludi početak svog socijalnog eksperimenta kontrole kroz građanski diskurs) i da li je tada slučajno sklonio policajce koji su čuvali sve bitne institucije odmah nakon što je pomenuta građanska-mejnstrim opoziciona-N1 javnost nametnula slogan “sedi, ne nasedaj”?

Kako je moguće da N1 “objektivno” prikazuje nasilje “žutih prsluka” prema policiji, pobune iz “prosvetljenog” zapada prema institucijama, zauzimanje rafinerija, a da u Srbiji učestvuje i formira narativ da je svako ko prelazi granicu mirnih (građanskih) protesta “ubačeni element”, “provokator”, “maskirani navijač” i “UDBA”? 

Zašto novinar N1 pita momka “što nosiš masku” time implicirajući da je “ubačeni element” jer momak, prirodno, neće da pokaže identitet kada je jasno da u političkoj borbi, ukoliko radiš nedozvoljene, protivzakonite, radikalne radnje da je nužno da sakriješ identitet i otežaš policiji, državnoj bezbednosti, kamerama i naposletku tim istim novinarima da otkriju ko si i olakšaju vlastima da te uhapse, ucene ili na bilo koji drugi način oslabe tvoj otpor? Zašto N1 stavlja kao naslov tog klipa “sukob demonstranata i provokatora” i odakle oni znaju, sa sigurnošću da je baš taj mladić nužno provokator?

Građanski diskurs kao suštinski spin Vučića

Sve što je SNS-u trebalo da se održava na vlasti je građanski diskurs, građanska javnost i njeni (N1) mediji koji će snimati, pratiti i učestvovati u performansima, predstavama zvaničnih “odobrenih” građanskih aktivista, istovremeno šaljući 0-24 poruke nenasilja i prokazivanja i najmanjeg nasilnog čina, ko god da ga čini, kao akt ubačenih elemenata. 

SNS, dakle, ne mora da osmišljava neke genijalne načine da se opere od svog krvavog delovanja i razaranja ove države i društva, zbog čega je taj inicijalni PR spin o rekonstrukciji koja je “zaobišla nastrešnicu” toliko glup i naivan da ga i dete može pobiti. To nije slučajno. On je takav upravo da se građanska javnost uhvati za njega kao “očigledno” lažan. 

Prava majstorija i genijalnost Vučića je spin samog građanskog diskursa, gde će Vučić računati na samoprozvanu pamet građanske svesti i koristiti njenu “oštroumnost” protiv nje same. Spin u kojem je dovoljno, za svaki protest, organizovati momke kako bi prosvetljen građanin video, na koje bi upozorio narod, rekao mu glasno da “ne naseda” na postupke “ubačenih elemenata” i da se vrati kulturnom, mirnom, građanskom iskazivanju političke poruke. Poruke koja je izgubila svaki smisao, a čije političke posledice (odnosno manjak istih) gledamo već godinama.

Narodni ubačeni elementi

Na kraju, može da se postavi banalno i zdravorazumsko pitanje i tom prosvetljenom građaninu: Kako svi koji ponavljaju mantru o “ubačenim elementima” znaju da je svako ko je na ulici poželeo da se sukobi sa policijom, pokaže ozbiljniji bes, baci kamen, polomi nešto, pošalje makar onu malu, simboličnu ali jaku poruku da je ovaj narod i dalje živ, da je uvek mladost naroda njegova energija, njegov životni elan, ubačeni element? 

Da li je dakle, u ovim okolnostima – okolnostima demonizacije radikalnih metoda, nasilja i radikalnih pojedinaca sa svih strana (i od vlasti i od mejnstrim građanske opozicije) narodnom otporu, autentičnom narodnom besu, preostalo još samo to da se, po ugledu na tolike druge marginalne grupe, koje su godinama bile demonizovane u javnosti da su ono što nisu i zbog takvog denunciranja upravo prihvatile, iz inata, da su baš to, što im se toliko spočitava, preostalo da formiraju svoju divlju grupu, upravo grupu UBAČENIH ELEMENATA? 

Ako smo svi mi, besni, radikalniji, željni istinske promene, subjekti zaista ubačeni elementi Srbije, elementi koji su ubačeni spolja, van oba diskursa, van SNS-ovih stvarno ubačenih elemenata i građanski formiranih mirnih subjektivnosti, dakle van postavljene igre i zaista van društvene simulacije koju čini SNS manipulacija diskursa i građanski diskurs nenasilja na koji računa i koristi taj isti SNS, šta nas na kraju dana i briga koliko je SNS-ovih ubačenih elemenata? Kada će svakako, ovaj narodni ubačeni element, kad tad, a sva je prilika da stiže to vreme, postati organizovani politički subjekt koji će proizvesti i nametnuti svoj narativ.

Ako želiš da podržiš rad Zalogaja, možeš to uraditi vrlo lako ovde.