Od kako je nova Šarovićeva “Sacha Baron Cohen”-ovska reportaža postala viralna već danima gledam “duhovita” ismevanja tih nesrećnika sa SNS mitinga i danima se cenzurišem da ne pišem (ponovo) o tome ali danas mi je “pukao film”. Znam da je u ovim okolnostima ovo teška pilula za progutati i još jedan poziv da, se meni, autoru ovih redova dobaci još jedan sendvič ali mi je obrazac kolektivnog afekta, u koji tako lako ulazimo, bolno vidan, afekta koji je, na kraju dana, ništa drugo nego oblik rasizma.

Šarovićev viralni terenski rad od pre 3 dana je repriza njegove reportaže sa SNS kontramitinga od pre godinu dana. Sada je već uigrani Šarović, ispitivao, razlagao, secirao pristalice SNS-a u nameri da ih prokaže kao neobrazovane, izmanipulisane, kontradiktorne, sluđene. Ipak, njegov sokratovski metod (sa izuzecima podsmešljivihi snishodljivih pitanja) se pokazao kao delotvoran kada je u svojim pitanjima ilustrovao samim Vučićevim glasačima da oni ili već jesu protiv SNS ili je u njihovom interesu da budu. Kroz interpretaciju odgovora je dokazivao ljudima da oni već jesu u pogrešnoj stranci, na pogrešnom mestu, itd. 

Dakle, u osnovi, sam rad može imati vrlo progresivan efekat. Ipak, ono što je usledilo u javnosti je histerija u kojoj je fokus bio na navedenim manjkavostima. Ovo nije usamljeni slučaj već nešto čemu svedočimo već decenijama. Ipak, čini se da je došlo do određenih pomaka, čak i kod samih građanskih aktera. U tom smislu, kada je pre 3 godine “prosvećeni” Marčelo gostovao u Utisku nedelje, prvi put je, upravo on izneo “razumevanje” nad potlačenima govoreći tada: 

“..da se prestane sa retorikom krezubi, ovakvi, onakvi, to ničemu ne služi, to je meni oduvek smetalo jer ako nema zube mene to asocira na strašno siromaštvo koje njega sprečava da stavi zube, a onda je naravno podložan manipulaciji.. Onaj koji je stavljen u taj položaj vređa po ceo dan, ljude poput nas.. I tebe to provocira da ti vređaš njega ali ovo se neće nikada završiti ako ne prestanemo sa time. Tako da javno pozivamo botove na pobunu.”

Dakle, građanskim predstanicima je još pre 3 godine bilo jasno da je jedini način da izađemo iz političkog ćorsokaka, kroz prihvatanje unesrećenih, manipulisanih, siromašnih, dakle potlačenih kroz taj minimum da ih ne ismevamo, vređamo i naposletku dehumanizujemo svodeći ih na, između ostalog Tolkinove orke. Oni su to, razume se, shvatili kao političku taktiku, dakle, ne vređati “sendvičare” iz praktičnih razloga jer će nam sutra njihovi glasovi trebati. Ipak, kako se to opet vraća? 

Jel smo stvarno za ćuvenu lustraciju svih 700 000 SNS članova? Dakle, ovde ne govorim o ljudima visoko u stranci, na visokim položajima, političarima, biznismenima, kriminalcima, bogatim sinovima, bahatim službenicima, urednicima medija, odgovornima, itd. Govorim o većini u svakoj grupi, o najsiromašnijim, o ucenjenim, o onima koji nisu imali drugu šansu i drugu opciju da prihvate, poveruju, žive taj svetonazor, dakle, upravo oni koje je Šarović intervjuisao. 

Šokantno je da najsurovija denunciranja svojih sunarodnika, komšija, prosto rečeno ljudskih bića, u javnom prostoru, dolaze sa (unutar građanskog društva) najviših pozicija u hijerarhiji znanja. Dakle, iz usta onih koje građanski mediji zovu kada žele da čuju šta imaju da kažu “najmoralniji” i “najmudriji” među nama, iz usta jednog saobraćajnog inženjera, univerzitetskog profesora i člana Srpske akademije nauka i umetnosti, Dušana Teodorovića, koji nema nikakav problem da čitave mase naziva idiotima, jedan veliki deo naroda kojem pripada.

Šta se dešava sa svim tim nesrećnim, ucenjenima i sluđenim ljudima kada SNS padne sa vlasti? Jel ih deportujemo u Mordor ili stavljamo u ograničen prostor, u “logor sendvičara”? Hoćemo li na svakih par godina, decenija da prihvatimo ovaj afekat uprkos tome što je to upravo ono što i održava SNS, što daje gorivo Vučiću da stane iza tih “sendvičara” i brani ih od napada “prosvećenih”, upravo ono što pojačava antagonizam između pripadnika istog naroda, između potlačenih sa obe strane koji i produžava ovu agoniju koju živimo?

Ili ćemo jednom za svagda da prihvatimo usud, naš i njihov. Njihov da su iz različitih razloga uvučeni u podanički odnos, da bilo pod pretnjom, ucenom, indoktrinacijom vide svoj interes da glasaju za SNS, da odlaze na mitinge, brane vlast (što uostalom rade uvek za svaku vlast upravo grupe koje nemaju mnogo opcije, a za koju se svaka vlast uvek “pobrine”). 

Naš da se borimo i za njih, da ih ne guramo od sebe, da ne reprodukujemo elitizam koji večito raslojava narod, ne uzdižemo našu prosvetljenost preko njihovih manjkavosti, mogućnost da zapisujemo parole bez pravopisnih grešaka vidimo kao razlog naše superiornosti. 

Da pogledamo malo dalje u budućnost, iza Vučića, iza promene režima, u Srbiju koju te mase neće naprasno da napuste, nego će biti tu, naše komšije, kolege, ljudi će morati da se prestroje, na kraju dana, da bi i ovaj režim pao, što samo po sebi nije najviši cilj, ukoliko zaista ne promenimo društvene vrednosti, koje, plašim se teško možemo zamisliti kao radikalno promenjene ako nastavimo da se iznova afektiramo. 

Ako želiš da čitaš analize poput ovih ili da podržiš moj rad, postani Član Zalogaji Patreona