Početak meseca je obeležila Vučićeva poseta Pekingu, gde je na poziv predsednika Si Đipinga, u svojstvu predsednika Srbije, prisustvovao 80. godišnjici pobede u Drugom svetskom ratu. Pobede Sovjetskog Saveza nad nacističkom Nemačkom, odnosno Saveznika nad silama Osovine. 

Čitaocu bi se možda moglo učiniti redundantnim pojašnjenje činjenice epiloga Drugog svetskog rata ali, u svetlu post-hladnoratovske Evrope i Amerike (zapadnog sveta kao takvog), sa posebnim fokusom na mejnstrim opoziciju od 2000e do danas, gotovo da je zadatak svakoga ko ne želi da se holokaust, genocid, odnosno fašizam u bilo kom (pa i potpuno izokrenutom) obliku vrati, ove činjenice ponavlja. Posebno kada je reč o ideologiji koja je stajala u temelju države i vojske koja je vratila nemce do Berlina i naterala ih na kapitulaciju.

Pored istorijskog revizionizma, koje konzervativci preduzimaju, a na čije buđenje liberali ostaju bar slepi/gluvi, oni, smatram, dele i metod komunikacije. Dok konzervativci, u okviru svog “hijerarjhiskog” wordview-a ne ističu slobodu govora (sem u trenucima političkih kriza radi mobilizacije svojih aktivista, što je i slučaj trenutno povodom ubistva Kirka, o čemu će biti reči), liberalima je to princip svih principa. U tom smislu, razumljivo je kad konzervativci komuniciraju populistički, ali je krajnje problematično kada liberali mute vodu na terenu (“prosvetljenog”) razuma, za koji se toliko (navodno) zalažu.

Liberalni populizam ka spolja

Upravo zato Vučićeva poseta nije mogla da prođe bez kritika, a posebno od strane zvanične lokalne EU opcije, ZLF-a, koji je brže bolje organizovala zajedničko saopštenje protiv ovakvog poteza Vučića. 

Postavlja se pitanje: Zašto ZLF uopšte ulazi u argumentaciju oko odlaska Vučića u Peking, nudeći kao razlog protiv ove odluke sve ono negativno što “dolazi sa istoka”? Sve “to negativno” su, kako tvrde, negativne posledice kineskih investicija u Srbiji, odnosno “zagađenje vazduha.. ekološka katastrofa u Boru.. koruptivni poslovi kineskih podizvođača –  poput rekonstrukcije novosadske železničke stanice, koja je uz saučesništvo vlasti rezultirala smrću 16 ljudi”.?

Sem, sada već građanističkim opštim mestom – emotivnom ucenom (smrt ljudi) i krajnje problematičnog logičkog niza (i logičkih skokova), ako zaista odemo na argumentativni teren ZLF-a i jednu diplomatsku zvaničnu posetu vodećoj ekonomskoj sili (koja svojom politikom ni u kom smislu ne ugrožava interese Srbije) kritikujemo praksama privatnih firmi iz te zemlje, zašto onda, u našim (ZLF) zajedničkim saopštenjima ne pominjemo i zapadne firme? Zašto ne pominjemo firmu koja je bila zadužena za nadzor rekonstrukcije novosadske železničke stranice? 

Da li zbog toga što je u pitanju francuska firma Ežis? Da li zbog toga što kada ZLF iz Francuske, iz samog Strazbura govori o “nezavisnim institucijama” (koje kada oslobodimo valjda ulazimo u EU?) vrlo je teško istovremeno kritikovati jednu francusku firmu? Jer, kakve su onda njihove institucije (koje su navodno svetlosnim godinama nezavisnije od naših) kada one dozvoljavaju da njihove firme tako posluju u inostranstvu i to u zemljama koje godinama pokušavaju da “prosvetle” o vladavini prava, ekologiji, ekonomiji, itd? 

Ono što ZLF (kao uostalom i gotovo celokupna građanistička opozicija) konstantno radi je umnogome strukturno identično onome što radi SNS, odnosno Vučić, samo sa mnogo manje uspeha. U pitanju je populističko kritikovanje (usmereno ka različitoj ciljnoj grupi, razume se) koje uzima bilo koju ne-EU (istočnu) praksu, suprotstavljajući joj “prosvetljene” EU vrednosti.

Po ovom ključu, kada Vučić ode u Peking – ZLF (nimalo slučajno) govori o Rusiji, “diktatorima”, samitu “autoritarnih i nedemokratskih režima koji guše političke slobode i ljudska prava – predvođeni Putinom, Sijem i Kim Džong Unom”. 

Zašto ove kritike nikada nisu validne?

Kontradikcije liberalnih kritika

Liberalni populizam se otkriva u njegovom nekonzistentnom analiziranju političkih praksi. U tom smislu, profesorka Đorđević, kritikuje “produbljivanje saradnje sa Rusijom i diktatorom koji je izvršio agresiju na susednu državu”, dok se njena organizacija istovremeno približava EU (koji do dana današnjeg ne može da se složi oko uniformnog stava po pitanju izraelskog genocida u Gazi), sa posebnim fokusom na odlaske u Berlin i traženje pomoći od zemlje (Nemačke) koja je drugi izvoznik oružja Izraelu na svetu!

Dok Amerika i EU finansijski, vojno, logistički, propagandno i na druge načine pomažu Izrael, opozicija traži od te iste EU sankcije za, između ostalog, ministra Macuta. Sem bizaranosti zahteva o individualnim sankcijama jednom sprskom državljaninu (valjda je trebalo četvrt veka da od kolektivne kazne naroda od strane stranog faktora, liberalna opozicija pređe na zahteve individualnih reperkusija, razume se, spolja), ko normalan može da očekuje da EU uvede sankcije čoveku koji je razgovarao sa ambasadorkom Izraela o jačanju saradnje odnosno dodatnom slanju oružja iz Srbije? Taj nivo nedoslednosti ne bi mogla ni EU da isprati, jer bi to bilo kao da simbolički uvode sankcije samom Mercu ili nekom drugom visokom nemačkom zvaničniku. Dakle, sami sebi.

To da se liberalna opozicija pravi nablesikava i ne vidi dvostruke aršine kod onih kojima ispostavlja svoje zahteve je gotovo prećutni dogovor ali i ogledalo. Zato Borko Stefanović daje neverovatno naivnu izjavu da “Evropska komisija kreće da shvata problem koji postoji u Srbiji, a to je što imamo Vučićev režim”, održavajući iluziju nekakvog “EU neznanja” o pravom stanju na terenu. 

Zato, uprkos dobro poznatom sentimentu (opravdanoj mržnji, da budem precizan) sprskog naroda prema EU, Biljana Đorđević kranje deluzivno izgovara da je “EU favorizovala stabilnost naspram demokratije i da je to dovelo do najnižeg stepena podrške EU od strane srpskih građana.” Sem faktične neistine o navodnoj podršci EU koja je sada naprasno spala (EU zaista jeste bila nakratko viđena kao svetlo nakon 5. oktobra, inače je podrška standardno niska), ovo FPN-ovsko učitavanje binarnog “totalitarizam-sloboda” rezonovanja (da je podsetim – srpski narod ne čine studenti FPN-a) je dokaz upravo želje da se ocrne istočne zemlje, kroz navodni razlog narodnog nepoverenja prema EU.

Da je ideološka deluzija lokalnih liberala samo ogledalo EU birokrata (i uostalom EU ideologije) govori i samo njihovo kontradiktorno ponašanje (koje sam već analizirao ovde kada sam govorio o toplo-hladno strukturi izjava EU birokrata) kada posete Srbiju. 

O ogledalnoj relaciji svedoči i skorašnja izjava Marte Kos za koju nazivanje EU parlamentaraca “ološem” od strane Vučića pokazuje (njegovo, vlasti, itd) “upitno razumevanje demokratije”. Vrlo je indikativno da je upravo razumevanje demokratije Marte Kos upitno, budući da u demokratijama valjda čovek može da izraze svoje mišljenje (pa makar ono bilo da je neko ološ), a ne da mu se govori (u Briselu!) da treba da je “srećan što ne živi u Moskvi, već u slobodnoj zemlji bez ograničavanja govora” dok ga policija te slobodne zemlje Belgije u tom trenutku hapsi zbog svog protesta solidarnosti zbog Palestinskog stradanja, odnosno prema izrealskom genocidu. Ove ironične reči je izgovorila predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen.

Liberalni populizam ka unutra

Lokalni mejnstim političari su prinuđeni, kao što rekoh, da traže spoljnu pomoć radi ostvarivanja liberalnih ideja, zbog čega često pribegavaju moralnoj panici i potkazivanjima koji su jedino što je ostalo kao njihova praksa. Zato se Biljana Đorđević žali kada kaže da studentski pokret “ignoriše pozive” za “koordinaciju antirežimskog fronta” povodom izbora, kontrole, nenapadanja, itd.

Iako je liberalizam, poprlično istisnuvši radikalne, odnosno progresivne pojedince i prakse (ironijom upravo kroz isključenjem iz plenuma, iz pokreta, itd, o čemu sam pisao ovde) dobrano prevagnuo u studentskom pokretu, studenti i dalje odbijaju da formalno sarađuju sa mejnstrim opozicionim partijama, zbog čega ne žele ni da usaglašavaju “anti-režimski” nastup pred izbore sa opozicionim strankama.

Govor o “antirežimskoj” borbi i “minimalnom cilju”, koji je konstantan u građanskoj opoziciji, je lak put. Propagandno on zahvata najveći broj onih koji osećaju da režim treba smeniti (i zato i jeste populizam). Politički, on vraća borbu u okvire mejnstrim politike u Srbiji. Mi i svedoćimo grčevitoj borbi mejnstrim opozicije da bilo koja smena vlasti ne povuče i njih u političku istoriju. Studenti su bili pandorina kutija kako za Vučića, tako i za mejnstrim opoziciju, pitanje je kada će se i to promeniti.

Zato se građanska mejnstrim opozicija služi moralnim, prokazivačkim i optužujućim tonom kada je u pitanju bilo ko ko nije za “promenu ovog režima”, pa makar to bio (a sada i jeste) studentski pokret. Njihov liberalizam je lišen političke supstancije (sadržaja), a njihov ideološko-idejni centar je negacija i zato su političke ideje u pravom smislu uvek spolja (van njih i van zemlje). Budući da oni nisu (konceptualni) vlasnici političkih ideja koje zastupaju, njihov (ispravan) refleks je da (kada se one ne mogu ostvariti) podršku traže od njihovih pravih vlasnika – EU.

Američka histerija konzervativnog populizma 

Da je konzervativna pozicija u osnovi populistička, dovoljno govori to što je glavni apostol zapadnog konzervativizma, Piterson, nakon što ga je Žižek potpuno uništio u debati, doživeo svoju drugu priliku da dobije nervi slom i to u debati sa klincima ateistima (liberalima). O zapadu (i liberalizmu uostalom) dovoljno govori to da je za kraj karijere jednog istaknutog konzervativca (za koga se ispostavilo da ne može ni da definiše stvari o kojima priča, da odgovori na jednostavne misaone eksperimente..) ubojitije liberalno-ateističko prokazivanje o nemogućnosti da konzervativni debater odbrani stvari vere, od marksističkog (uz svo Žižekovo distanciranje od toga da je “marksista”) desetkovanja na polju apstraktnih političko-ekonomskih ideja.

Po istom ključu i ne treba da nas čudi što je u američkoj politici najbliže marksizmu ono što rade Berni Sanders, Aleksandra Okasio Kortez, a da se i sama politička borba izmestila u digitalni prostor, kroz reči levičarskih jutjubera na čelu sa HasAnabijem i Vaušom i debatera kao što je Parker. Kod svih navedenih je prisutna jaka liberalna granica, koja pre ili kasnije izroni kada se stvari vrate u normalno stanje stvari. Povod da se o stvarima progovori radikalnije je društvena kriza, upravo kakva je skorašnje ubistvo Čarlija Kirka.

Populizam Čarli Kirka

Čarli Kirk, čovek koji je probudio sve radikalne signale sa svih krajeva političkog spektra je bio ko-osnivač organizacije Turning Point USA čiji je cilj jačanje konzervativizma i borba protiv liberalnih profesora (metodom javnog prokazivanja) koji su “zavladali univerzitetima”. Ubijen je 10. septembra ove godine u državi Juta, dok je (ironijom sudbine) debatovao sa studentom oko masovnih ubistava u SAD. 

Čovek sa kojim je osnovao TPUSA (njegov mentor koji ga je i podstakao da radi sve što je radio) je bio Bil Montgomeri, biznismen, čija je ekspertiza bila marketing, a koji je i dobio ideju kako najbrže i najsuptilnije da širi konzervativne ideje mladima na kampusima – preko njihovog vršnjaka, tadašnjeg high school dropout-a Čarli Kirka. Ovaj projekat  dovoljno govori o metodu i motivaciji konzervativnih snaga ali i tome ko je zaista bio Kirk koji je sa ovom praksom nastavio do svoje smrti – praksom retorskog manipulisanja klinaca na univerzitetskim kampusima od strane jednog 31-godišnjaka.

Razlog zašto se liberali toliko snebivaju, vređaju i ljute kada se prave mimovi o Kirkovoj smrti, kada se ističe istina o njegovim stavovima i tome šta je bio politički (a i uostalom kao čovek) je upravo ključni ulog liberalne borbe za koju se drže i (gledajući kroz pupulizam konzervativaca) učitavaju u Kirka i njegovu borbu – slobodu govora i kulturu dijaloga. Sem njihovog političkog računa, na delu je ono čime sam i započeo ovaj tekst – relativizovanje, skrivanje i na koncu revizija istorije, ovoga puta u realnom vremenu.

Za čiju slobodu govora smo trebali da se borimo i koga to treba da poštujemo u srmti?

Pre svega, Čarlijev populizam je bio evidentan u načinu na koji je i protiv koga je (kao što pomenuh) “debatovao”. Debatovao je studente istog uzrasta više od decenije, metodom rafalnog iznošenja teza, prekidanjem, navodnim prokazivanjem, svođenjem na apsurd, itd. Kada bi bio suočen sa sagovornikom koji bi brzo i lako pokazao nekonzsistentnost njegove teze, pribegavao bi jeftinim retoričkim trikovima kao što je ovde pribegao menjanju originalne teze. 

Dakle, sem što se služio nepoštenim verbalnim manipulacijama, Kirk nije predstavljao paradigmu kulture dijaloga, već običnog debatera, koji pritom nije ni bio dobar u tome. Ipak, veći problem od svog metoda i razlog što je morao da pribegava populizmu, je bila suština njegovih političkih stavova zbog čega je bio toliko podržavan i zbog čega ga posthumno toliko brane.

Koji su bili Kirkovi suštinski politički stavovi? 

Pre nego što će za ono što Izrael radi u Gazi priznati da je to “nešto najbliže holokaustu što ćemo videti za života” Kirk izgovara da “Netanjahu i Izrael imaju mandat.. za etničko čišćenje.. da traže pravdu i izvrše osvetu  (da dakle izvrše genocid), a da je zagovaranje primirja (dakle prestanka genocida) moralno sranje”. Dakle, čovek je pre samo godinu dana govorio o moralnom pravu jedne države da izvrši, tim rečima, genocid nad dva i po miliona ljudi, nad civilima, nad decom.

Po identičnom ključu Aleksa Karpa, CEO-a Palantira (američke softverske firme, speicjalizovane za analizu podataka sa primenom u vojnim dejstvima, a koja tesno sarađuje sa izraelskom vojskom kojoj je i pomogla da sofisticiranim detektovanjem ubije hiljade i hiljade civila i dece) koji je za masovne civilne žrtve govori o Hamasovom “držanju dece i civila kao talaca”, na činjenicu da je u Gazi poginuo ogroman broj dece, Kirk daje identičan “argument” da Hamas koristi decu kao ljudski štit.

Ističući kontradikciju između LBTQ prava i arapskih vrednosti, Kirk ističe da “ukoliko biste kao gej biste otišli u Gazu, bacili bi vas sa visoke zgrade.. sad nemaju visoke zgrade” (sam Kirk se šalio sa mrtvim nevinim Palestincima, dok nam liberali govore da se ne šalimo oko njegove smrti!?), gde dodaje “previše rano? Onda nemojte da ubijate jevreje glupi muslimani”. Za Kirka, dakle, nevini muslimani nisu bili samo opravdano ubijani, već postoji nivo razloga za to, naime, u njihovoj (kolektivnoj) gluposti. 

Cikličnost konzervativno-liberalnog fronta

Dakle, mi gledamo u realnom vremenu, kako zapadna propaganda, nastoji da u vremenima krize abolira one koji su imali ogroman uticaj na formiranje političkih ideja kod mladih (sam Kirk je priznao Pitersonu, koji se i sam istakao debatovanjem studenata na kampusu (!?), da su upravo njegova predavanja uticala na njegovo formiranje) i koji su pružali jeftini populistički performans zarad, na koncu, legitimizovanja zločinačke ideologije i politike.

Poput globalne histerije konzervativno-liberalnog populizma koji insistira na Kirku kao simbolu kulture dijaloga, naša lokalna poliitčka “scena” je i sama funkcionisala po istom principu. Po istom ključu kada su 90ih liberali i konzervativci stajali rame uz rame i pomirili se da se “skine ovo zlo”, što se i desilo 2000ih, mi posmatrao dve decenije iste liberalno-konzervativne saveze oblika Vuk-Đinđić; Boško-Čeda.. Šarović-Bakić(!?). 

Dok se savezi prave da se skine “ovo zlo”, svesno se ćuti na svetsko zlo, od kojeg, ukoliko se ne opametimo, neće da nas spasi nijedan prosvetljeni političar (pozajmljenih) EU ideja.

Ako želiš da čitaš analize poput ovih ili da podržiš moj rad, postani Član Zalogaji Patreona