U prošlom njuzleteru sam započeo analizu spoljne i unutrašnje (iz perspektive studentskog pokreta) ideološke borbe. Ovoga puta govorim o samoj ideološkoj borbi unutar studentkog tela, zašto je važno držati početnu liniju i koji individualni akteri pokušavaju da, svojim zamaskiranim artikulacijama, vrate borbu u dobro poznate (liberalne) okvire.

Kada se radi o unutrašnjoj borbi, tu pre svega mislim na ideološko oblikovanje samog pokreta, kakav god on bio. Za svaki pokret ili organizaciju, uvek je u pitanju borba između različitih političkih tendencija. Trenutno studentsko telo, iako ideološki raznoliko, zbog svog formalnog oblika i mesta u hijerarhiji društva, ipak poseduje jedan građansko-liberalni pravac (akademskog građanina, elitnog pojedinca, itd) zbog čega svaki “spontani pravac” predstavlja prepuštanje ovoj sistemskoj ukorenjenosti.

Ovom “strukturnom liberalizmu” se suprotstavlja nova politička struktura, koja je, najpre za javni građanski diskurs pa i za same studente, radikalno drugačiji oblik političkog (dakle direktno-demokratskog) organizovanja na koji se tek treba naviknuti. Ovaj oblik podrazumeva da se stvari mogu slobodno predlagati, da se o njima slobodno raspravlja, da se slobodno glasa i da naposletku svi oni koji učestvuju u odlučivanju učestvuju i u izvršavanju tih odluka. Zbog ovakvog političkog modela, stvari se sporije odvijaju, pogotovo kada je u pitanju veliki broj učesnika kao sto je slučaj unutar Plenuma fakulteta ali i koordinacije različitih Plenuma. 

Budući da svaki fakultet ima svoj Plenum kao direktno-demokratsku instituciju, na kojoj se stvari predlažu, o kojima se raspravlja i kasnije glasa, sam proces je često dugotrajan i kompleksan. Institucija koja predstavlja koordinaciju političkih odluka svih Plenuma fakulteta, je još kompleksnija “super struktura” i kao takva podložnija greškama, koje su očekivane kada je sama ukorenjenost svesti studenata dobrim delom i dalje unutar predstavničke paradigme. 

Upravo iz ovih razloga, protest-24-časovna blokada Mosta slobode u Novom Sadu, predstavlja prvi test, grešku i pokušaj da se unutar radikalno otvorene političke strukture (u smislu logike borbe ali i same koordinacije i komunikacije unutar studentskog tela) stvari vrate unazad, na dakle status quo. 

Ograđivanje Filozofskog fakulteta od (građansko-liberalnih) govornika nije čin koji ima za cilj (ili je predstavljao) pokušaj razjedinjavanja. Upravo suprotno, ovakve linije demarkacije predstavljaju očuvanje početne premise studentskih protesta-blokada da se sam studentski pokret održi izvan građanske zamke. Odnosno, da očuva, u pravom smislu, samoupravu.

Na pomenutu liniju demarkacije, koju je povukao Filozofski fakultet u Beogradu, a koju su (kako sam isticao u prošlom njuzleteru) povlačili i drugi fakulteti, se prirodno kače sistemi SNS kontrole, o kojima sam prvi put pisao u ovom tekstu. U tom tekstu sam načeo početne obrasce SNS taktika, a sada već mogu, pored uočenog obrasca, da segmenitram u različite oblike. 

Prvi je da SNS, odnosno Vučić ima naviku da targetira nebitne ljude (signalizirajući da odatle dolazi opasnost), zbog čega mu je jako teško da se nosi sa depersonalizovanim studentskim pokretom kojem svedočimo. 

Druga je da, anticipirajući svoje slabe tačke, oni (SNS) sami “ulete” u upražnjen prostor, popunjavajući ga nekim svojim proxy igračem. Zato su, npr Vučićev “narodni pokret”, Vacićev “Treći put”, itd očajnički pokušaji da se simulira “stvar u nastajanju”, čije početne obrise viđamo već nedeljama. Teško je da ikakav “pokret” upali kada je studentski pokret, sada zaista, jedina igra u gradu.

Treća je standardna taktika korišćenja bilo kakve (nažalost u mejnstrimu izumrele) samokritike opozicije za svoj račun. Budući da, a sada je to manje više svima jasno, smo živeli u vlast-zvanična opozicija nametnutoj borbi, u okviru koje je postavljen binarni diskurs za ili protiv, studentska borba je iznedrila upravo tu pukotinu, mogućnost trećeg člana, odnosno prostor za oblik političkog mišljenja koji ne nosi sa sobom nužno priklanjanje bilo kojoj od dve (nametnute) strane. 

Ipak, binarni diskurs nastoji da kategorizuje, da vraća na staro. Zato ne treba da nas čudi što se postupci i dalje redukuju na “crno ili belo” posledicu. Tim pre što postupke, koji ne stoje na zvaničnoj liniji (mejnstrim) opozicije, instanca kojoj to ide u prilog, dakle vlast odnosno SNS, koristi za svoje potrebe. 

Zbog toga se kritika pokreta (u javnom prostoru) kao što su Sviće, Stav, itd, ponekad karakteriše kao rad koji je (“jer je na liniji SNS-a”) politički pogrešan. Zato će određeni ljudi Đukin tvit podrške studentskom ograđivanju od opozicije videti kao “dokaz” da ti ljudi ili grupe koje podržavaju ovaj potez studenata u blokadi, “rade u dosluhu sa SNS-om”.

Ovo je stara greška, u koju se upada, a koja je istovremeno daje gorivo SNS-u. Za vlast je dovoljno da nakon brze upotrebe bilo čega što kritikuje zvaničnu opoziciju, dodatno očekuje rad “pametnih” koji su uočili da “ovi što kritikuju su sigurno sa SNS ili korisni idioti”. Na ovaj način se čuva binarna politička pozicija i to najpre od onih koji veruju da se istinski bore protiv SNS-a. 
Ipak, neki aksiomi se ne diraju, pa se niko iz te “oštroumne građanske patrole” nije javio da, po istoj logici, optuži celokupnu građansku opoziciju da radi u dosluhu sa SNS, zato što je vlast, u sada već sumanutim pokušajima da vrati “mir i stabilnost”, izbacila saopštenje u kojem najavljuje pokretanje svih procesa kako bi zaštitila institucije Srbije. Radi li to vlast u dosluhu sa zvaničnom opozicijom oko očuvanja slobodnih institucija?

Sem organizovanih ProGlas-ovaca, postoji sijaset “slobodnih” individualaca koji aktivno rade da ideološko pomeranje političkog spektra, kojem svedočimo od kada su studenti nametnuli ritam, vrate u raniji liberalni status quo kroz stilizovana umekšavanja.

Geopolitičke prilike se obično ne tiču običnih građana (pre svega u njihovoj svesti) u smislu nužde javnog opredeljenja. Ipak, početkom oružanih sukoba (najpre Rusija-Ukrajina, a potom i Izrael-Palestina) dolazi do prinude da se o bitnim političkim markerima, gotovo svi, ma koliko bili (ne)upućeni, izjasnimo. 

Padanje “nekih tamo” bombi po palestinskoj deci, više nije puk događaj, već jasna posledica kauzalnog lanca koji vodi do direktnih odluka Vašingtona. Krvave posledice i sve više informacija u javnosti dovode do toga da se čak i od ljudi u nekoj udaljenoj Srbiji očekuje da imaju jasan stav o tome, iako (opet u njihovoj svesti) ih se to ne tiče ili još gore – ne treba da ih se tiče. 

Po identičnom ključu, naša građanska politička scena, nakon krvavih posledica i studentskog zaoštravana, proizvodi političku prinudu da se, minimum o trenutnoj vlasti, svi javno izjasnimo. Ipak, kao i bipolarni svet koji klizi u multipolarnost, tako i Srbija, gotovo avangardno, stvara prostor za jedan gotovo treći oblik politike, koji uobičajne binarne opozite (vlast-mejnstrim opozicija) pokušava da prevaziđe. Ipak, dugogodišnji sistemi su postavljeni, interesne grupe ušančene. 

Iako su zvanični politički akteri (građanske političke stranke) poprilično prokazani, liberalne snage, pre svega aktivisti (o kojma sam pisao ovde), ProGlas (o kojem sam pisao u prošlom njuzleteru) i “slobodni “teoretičari””, prepoznaju upravo ovaj prostor i uz pomoć svog društvenog kapitala (na konto pozicija moći i zapaljivih “subverzivnih” izjava) dobijaju prostor, da jedno liberalno umekšavanje navedenog zaoštravanja, upakuju u progresivne stavove.

Kolumnista “tekstualnog Utiska Nedelje”, Dejan Ilić, koji, kao ostali sa Peščanika iznova piše taj jedan isti tekst u svojim beskonačnim varijacijama na temu “ako vam je dobro (a niste građanska klasa) onda ništa (ne možemo vam pomoći), javlja se da pojasni, pogura i posluži nam taj građanski red pill. 

U svom gostovanju na N1, inače, po njegovom mišljenju jednom od “slobodnih medija” u koji veruje, Ilić ne samo da nastavlja Ivankin ProGlas “studenti su odradili dobar posao, sad mi” narativ, poručujući da studenti ne bi trebalo sami da nose “taj teret”, već ide korak dalje upozoravajući da studenti “ne bi trebalo ni da smetaju onima koji bi da nose taj teret“. 

Za razliku od Ivanke koja sasvim otvoreno (gotovo banalno) upućuje na zvaničnu opoziciju, Ilić koristi jedan perfian jezik stavljanja ekvivalencije između političkog i mejnstrim opozicionih partija, upotrebljavajući jezik zastrašivanja i ucena, kada, gotovo preteći izjavljuje: 

„Ako su to opozicione stranke, nemojte da govorite da nećete sa njima, da su svi isti. Moramo da premostimo jaz između ljudi i političkih stranaka. Ali za to je potrebna volja obe strane – i opozicije i studenata.“ 

Ovu lažnu dilemu, koju Ilić nameće (da je jedini put kapitalizovanja političkog koje studenti generišu kroz trenutne zvanično opozicione partije), on proširuje, u svom najnovijem peščaničnom prilogu, kroz potpuno lažnu izjavu da “za uspeh studenata, a on je ogroman, umnogome su zaslužni i N1 i Nova.”

Ne, politika nije isto što i građanske političke partije. Ne, studenti nisu uspeli zbog N1, Nova S, itd. Ne, studenti nikome ne smetaju. Studenti jesu glavni akter.

Jedan drugi “teoretičar”, koji je poznat po bombastičnim i zapaljivim izjavama, kao na primer onoj iz 2017. godine gde kaže “miriše mi na revoluciju” objašnjava: 

“Padom Berlinskog zida neoliberalni kapitalizam se preko svake mere razgoropadio i odveo nas u novu varijantu totalitarizma. Ne samo da su istočnoevropske zemlje, uključujući i našu, potpuno zgažene tim neoliberanim konceptom.”

Sada, gostujući na N1 Medenica govori: ”Biće zanimljivo videti kako će organi EU reagovati na ovakav REM i na ovakvu proceduru izbora REM-a. To je test i za odnos EU prema Srbiji”. U istom nastupu, upitan o Brnabićkinoj “zabrinutosti” za studente i fakultete, Medenica govori da je reč o zameni teza. 

Medenica je u pravu, tu jeste reč o zameni teza, ali ne u okviru Brnabićkine izjave, nego u odnosu koji neko kao on ima prema vlasti, shodno popularnoj klimi. U tom smislu se isti Medenica, zahvalio 2018. premijerki Brnabić “koja je više puta pokazala nameru i želju da pomogne festivalu u rešavanju “strukturnih problema”.” Pretpostavljam da su tada “strukturni problemi” bili interni problemi Bitefa, a ne šire gledano neoliberalni kapitalizam, neoliberalni koncept i neoliberalna Vlada SNS, Brnabićka ili sam Vučić.  

Medenica, po uzoru na svoje kolege umetnike, često govori o apstraktnim problemima sveta, “zlom kapitalizmu” ali kada je on sam u prilici da svojim postupcima pokaže tu “borbu protiv pohlepe” odonosno makar ne žmuri na istu tu neoliberalnu politiku srpske Vlade i te iste Brnabićke kojoj se ne tako davno zahvaljuje, tu se sve ideološke pozicije stavljaju “na hold”. 

Poslednji teoretičar, iskusni “levičar” Marko Miletić, glavni i odgovorni urednik portala Mašina, portala koji se od starta brendirao kao “prostor za proizvodnju društvene kritike”, sada, (zasigurno, kao deo rebrendinga i pivotiranja ka lukrativnijim oblicima distribucije informacija) običnog liberalnog portala (poput N1 ili Nova S), u svom gostovanju na Agelastu izjavljuje da će se posledice ukidanja finansiranja USAID-a osetiti, da će organizacije koje su bile ovako finansirane morati sa se snađu, da će ljudi, koji su bili uključeni u te projekte, ostati bez posla. 

Dodatne posledice, smatra Miletić, će osetiti ljudi koji su čitali informacije koje su objavljivali ovako finansirani mediji. On naglašava da je USAID finansirao gomilu stvari, ministarstvo, zakone, kontejnere, postavljanje znakova, imenovanje ulica i da će ljudi ostati bez toga sada. 

Na stranu što ovakvo naivno i prosto rečeno besmisleno gledanje na rad i zapošljavanje od strane jednog urednika portala za “radnička prava” prosto nije tradicionalno političko, ono je skoro pa obrnuto. 

Zagovarati postojanje jedne američke agencije zato što ona finansira delom ljude na drugom kontinentu, više zvuči kao nešto što Vučić izjavljuje kada ga pitaju u vezi sa davanjem državnih subvencija stranim kompanija – ali oni otvaraju radna mesta (nema veze kakvi su uslovi, šta to znači za našu zemlju, itd). Veći problem je sama politika i ideologija iza USAID-a, agencije za koju je gotovo 10 godina radila i Ana Brnabić.

Dakle, šta je problem sa USAID-om?

Odličan presek USAID-a je urađen u ovom videu. Ukratko, USAID je akronim za United States Agency for International Development. Prva asocijacija i način na koji se ova organizacija brendira je humanitarna pomoć (AID), dakle upravo onako kako o njoj priča Miletić kod Galeba. Ipak, jasno je da je reč o internacionalnom razvoju (International Development). 

Kako razumeti internacionalni razvoj?

U istom videu (o USAID-u) se naglašava da je budžet USAID-a oko 50 milijardi dolara, što je, naglašava se, više od onoga što CIA dobija na godišnjem nivou. Zašto je za Američke nacionalne interese važnije ulaganje u USAID nego u organizaciju za koju (zvanično) znamo da je pomagala svrgavanje više stranih “diktatora”?

Da se radi, pre svega Američkim interesima, sem zdravog razuma, možemo se poslužiti i informacijama sa zvaničnog USAID sajta. Na zvaničnom sajtu USAID-a je od 2012 do 2017 godine pisalo: “USAID carries out U.S. foreign policy by promoting broad-scale human progress at the same time it expands stable, free societies, creates markets and trade partners for the United States, and fosters good will abroad.” 

Dakle, glavna funkcija USAID-a nije u altruističnoj izgradnji kapaciteta “otvorenog društva”, u kojem će istina da se čuje i ljudi da imaju posao (jer rade na par projekata finansiranih USAID-ovim (američkim) parama!?). Niti je glavna funkcija da se njenim parama prave, kako to “levičar” Miletić kaže znakovi na putu, menjaju imena ulica (koliko para za to treba uopšte pa mora inostranim parama da se radi?) iz čistog čovekoljublja. 

Naprotiv, njena funkcija je prosto ulaganje u infrastrukturu (fizičku, informacionu, medijsku, političku..) koja će u budućnosti imati instrumentalnu funkciju zarad tih istih američkih “foregn policy” interesa, koji su dakle, u direktnoj vezi sa američkim “national” interesima. 

Kao “leva” Mašina i Miletić, po sličnom ključu i IFDT (Institut za filozofiju i društvenu teoriju) učestvuje i reklamira Webinar istraživačkog centra pri Slobodnom Univerzitetu u Briselu pod naslovom “A New ‘Revolution’ in Serbia – Can Student Protests Challenge Vučić’s Regime?”. 

Teoretičari sa nekada disidentskog (u IDEOLOŠKOM smislu) mesta, sada reklamiraju i učestvuju na događajima sa ljudima koji otvoreno vraćaju studentsku borbu u liberalne okvire. Oni promovišu događaju sa oskimoronom od naslova u kojem se povezuje reč “revolucija” (što ukazuje na nešto (politički) istinski novo) sa prostim pitanjem rušenja Vučića (kao da je Vučić glavni problem), što je, naravno, glavna ideološka forma vraćanja političke diskusije na zvanično (ProGlas) opozicioni prostor.

Da bismo prihvatili da su ovakva zastranjivanja i umekšavanja ono što vraća političke procese na raniju paradigmu treba samo da se vratimo par meseci unazad ili (što je još lakše) da pogledamo šta tradicionalni liberalni akteri rade.

Kada je reč o zapadnocentričnoj veri “u dobre namere” ili traženje validacije od zapadnih centara moći (bili oni Vašington ili Brisel) čime ih postavljamo kao globalne moralne arbitre, deluje poprilično smešno kada dolaze iz usta, prethodno navedenih samoproklamovanih “subverzivnih” mislilaca. To su sve samo ne subverzivne poruke i politike. 

Istina je da smo već godinama zatrpani ovim porukama na već poznatim, građansko-liberalnim medijima. Za njih je bilo, jeste i biće glavno pitanje zašto EU lideri ćute, a građansko-opozicioni političari će bar jednom godišnje uputiti nekakvo otvoreno pismo, da zamole, zatraže, upitaju, nikog drugog do nemačkog kancelara Olava Šolca, valjda: 

“Što ćutite”?

Ako želiš da čitaš analize poput ovih ili da podržiš moj rad, postani Član Zalogaji Patreona