U jeku mojih kritika “pumpanja po svaku cenu”, usled kojih su se pumpači svih opredeljenja trigerovali i upitali me što si se ti toliko duboko zamislio pa sad stalno kritikuješ studente, evo jedne kritike SNS-a, odnosno Vučića. Pažljivim čitaocima je, međutim, od starta bilo jasno da se u mojim analizama oduvek i radi o kritičkom stavu, odnosno da nije u pitanju kritika ove ili one “strane”, već kritika ideja. 

Svakome ko je pažljivo čitao moj poslednji tekst je još tada bilo jasno zašto je četvrti (materijalni) zahtev o finansiranju državnih fakulteta, kako sam i tada tvrdio, najvažniji. Odnosno da se najpre tu nalazi ključna tačka kritike (SNS-a ali i bilo koje slične opcije/politike) i jedini način izlaska iz rđave beskonačnosti i pokušaja “promene sistema”.

Za razliku od psihologizacija, isticanja korupcije, nekulture, objašnjenja suštine preko “okupiranosti države od strane mafije” i drugih kvalifikacija kojima se građanština služi u doba krize, moje usmerenje (u tekstovima i sada) je na ideologiji. Ne SNS-a (ili “Vučićevoj”), već skupu političko-ekonomskih ideja koje dominiraju poslednjih četvrt veka u Srbiji, bez obzira koja stranka, predsednik ili “bolesnik” (a mora neki!?) bio na vlasti. 

Borba za (ne)slobodne medije

U toku su pritisci na RTS, na dakle državne medije, koju građanska javnost naziva SNS propagandom (ponovo implicirajući da postoje slobodni mediji). Kao što sam isticao, rđava beskonačnost znači biti usmeren na psihopatologiju (Vučić je bolestan pa hoće sve da kontroliše), a ne ideologiju (svaka vlast kontroliše narativ/medije). Da je moguće osloboditi medije, onda bi epilog prošlog oslobađanja RTS-a bio slobodan RTS. Dokaz da smo videli da RTS ne može da bude “oslobođen” je u transformaciji oslobodioca Stefanovića u ministra odbrane i unutrašnjih poslova Stefanovića.
Ipak, borba za oslobođenje medija, onih koji su o tome govorili devedesetih i ovih koji to ponavljaju prethodnih desetak godina, se po logici dominacije (liberalnog) diskursa prelila i na studente, koji su pre blokade RTS-a, protestvovali ispred zgrade Informera ističući transparent “svetionika slobode” odnosno N1, Nova, Vreme, a od skora i KTV. Dakle, onih medija koje valjda studenti smatraju slobodnim nasuprot Informeru. Jasno je za ostale televizije, ali kako je i KTV dospeo na listu svetionika?

Po sličnom “zakonu” po kojem se front “za oslobođenje medija” proširio i na studentski pokret, bivši radikal Šarović, iako sada u ulozi voditelja televizije KTV i dalje jedan mejnstrim politikant, sada na čelu pokreta Vera, ljubav nada, se nakon svojih performativnih “prokazivanja ćaka”, našao na listi najperspektivnijih građanskih opozicionara, rame uz rame sa jurišnikom po ulicama Jovo Bakićem.

Ideje, ideologeme, parole ali i političke persone dakle klize, ulivaju se, nekada ističu pa cure kao da ih je neko pustio u kanalizaciju, a nekad se pojave, naprasito, teatralno i nepogrešivo uvek kroz sliku, kroz akt koji efektira, donosi jednu emociju, pre nego bilo kakvu poziciju. 

Kako i zašto?

Desni korisni (anti)heroji

Vreme (estetika) se menja pa je nekada fizička sila, a danas “veći rič” politički kapital ali je svejedno da li Velja dolazi petog oktobra sa ekipom iz Čačka, krči put, šamara policajce i sklanja kamione sa puta ili Šarović ispituje svoju dojučerašnju sabraću, dovodi ih na “prokazne tačke” sukoba između podrške “politike Aleksandra Vučića” i činjenica da je pristao na hiljadu i jedan kompromis sa Albanskim takozvanim vlastima na Kosovu. 

Oba puta je potrebno da neko radikalniji (desniji) “pogura” stvari i da se njegova snaga (šut!?) ili njegova srdačnost (nađi nekoga da te gleda kao što Šarović gleda Vučića na prijemu u ambasadi Ruske Federacije) instrumentalizuju za “više ciljeve”. Šta su viši ciljevi? Sloboda medija, institucija, izbora, itd. 

Ovi mikro primeri zapravo istaknutih političkih figura predstavljaju širi oblik liberalizma i njegovog metoda da se održi, koristeći se u kriznim vremenima političkim pojedincima i grupama (kao što je devedesetih Pokret obnove Vuka Draškovića odjednom postao validan partner DS-u i građanskom savezu u koaliciji Zajedno) koje u mirnodopskim vremenima kritikuje, a zapravo koristi na drugi način. 

Ukoliko se stvari ne reše, a Šarović uspe da politički kapitalizuje svoju popularnost i narod konvertuje u glasače Vere, Ljubavi i Nade, ne treba da nas iznenadi neka buduća koalicija red veličina Proglas Vere Ljubavi i Nade i Glumaca i Save Manojlovića. 

U mirnim vremenima, ove radikalne desne struje služe da se signalizira ono najgore u nama sa Balkana, u šta ćemo (prema liberalima) zapasti ako se prepustimo (zato je i bio rat devedesetih prema njima). U kriznim vremenima, oni služe da se preko njih odradi prljav posao, da se neki ljudi prebiju, a drugi ljudi javno ponize.

O ideologiji svetionika slobode

Ne treba biti naivan kada govorimo o borbi za slobodne medije. Oni koji znaju šta je ulog (koji godinama ponavljaju mantre o zarobljenom RTS-u), a čiju liniju studenti sada po difoltu prate blokirajući ulaze u zgradu RTS-a (bez da je u potpunosti zauzmu, pokrenu sami opremu i puštaju svoj program i ostale aktivnosti koje se rade kada se blokira), upravo i rade svesno na ideološkom frontu. Borba za slobodni RTS je samo jedan front u široj borbi za famozne “slobodne medije”. 

Oni koji dakle znaju (a to nisu studenti), znaju i da se RTS ne oslobađa (jer ne može nikada biti slobodan) jer je bio, jeste i biće propagandno glasilo (svake) vlasti, u čijoj je kontroli, kao jedan od kanala ili (državnih) aparata. 

Da mediji nisu nikada slobodni, možemo se uveriti vrlo lako kada uzmemo kao primer medij onih koji upravo insistiraju na slobodi medija, dakle N1 i pristetimo se ne tako davnog (pre nekih 6 meseci) izveštavanja jednog dakle “svetionika slobode” u kojem, sada već etablirani novinar Mladen Savatović “savatava” mladog demonstranta (sasvim izvesno studenta ali u “pretpolitičnom” statusu) koji se zaleće da polomi prozor SNS sedišta u Novom Sadu. 

Savatović ga pita što nosi masku, što lomi objekat (!?), a mladić odgovara: “zato što će policija da me uhvati”. N1 uredništvo za naslov video bira “Sukob demonstranta i provokatora”. Objektivnost takođe menja oblika shodno vremenu.

Dakle, pola godine kasnije, građani gađaju jajima štandove, SNS lokale i njihove lokalne funkcionere i novinar Savatović više nema potrebu da vrši uviđaj, istražuje i prokazuje nasilne demonstrante. Nekakav “vajb” (ideologija) je takav da je sad “kul” (legitimno) nasilje prema određenim (ne svim) SNS članovima. 

Niko ne zna kako, niko ne zna zbog čega i što je najlepše – niko se ne pita oko toga. Zašto? Jer Pumpaaaaaj. 

Vučićeva ideja koju građanska javnost suštinski podržava – Kritika SNS

Dok studenti stižu biciklima u Strazbur, trče do Brisela, blokiraju ulaze u RTS, šta radi Vučić? Vučić se bavi obrazovanjem i to na vrlo specifičan način – on traži veća izdvajanja države za finansiranje studenata ali ne na državnim već isključivo privatnim fakultetima.

Ovu politiku, Vučić najavljuje preko svoje (po svemu sudeći istinske) želje da ojača privatni sektor. Vučićeva (iako ne samo njegova) želja da privatizuje (želja čiji smo početni zamajac videli nakon 5. oktobra) obrazovanje, u kontekstu višemesečnih blokada fakulteta i Ćaćilenda u kojem su “studenti koji žele da uče”, ga dovodi do logične sinteze: 

Vučić želi da  “više studenata ima pravo na budžetsko finansiranje na privatnim fakultetima”. 

Ova hibridna metoda (državno finansiranje privatnog sektora) je ponovo maestralan politički potez. Radi se o tome da se naizgled radikalni pokret koji podriva parlamentarnu demokratiju (plenumsko direktno demokratski princip), pokret koji je već tražio veća izdvajanja države za obrazovanje, sada “namiri” kroz dodatni korak u tom smeru (državno finansiranje) ali sa zaokretom ka privatnom sektoru (u privatnim fakutletima). Dakle, jedan (direktno-demokratski) princip treba usmeriti na (i podvesti pod) drugi (tržišni) princip.

Ovom najavom Vučić čini najmanje dve stvari. On ne samo da ponovo odgovara na zahteve studentata na liniji četvrtog zahteva (čije je ekpresno ispunjenje vlast momentalno najavila), budući da mu je savršeno jasno da je bilo kakvo prolongiranje u tom smeru istinsko pravljenje ideološkog procepa (čiju pojavu sprečavaju svi mejnstrim politički faktori od 2000ih), već proizvodi jedno pomeranje unutar Univerziteta, koji svoje znanje (iako uvek proizvodi unutar određene ideologije) ne proizvodi po tržišnim zakonima, odnosno prema principu konkurencije. 

Vučić, kada gotovo čitava građanska javnost misli da je najslabiji, koristi priliku da ode korak dalje, i da sem pohvale privatnim fakultetima, koji su se kako kaže “pokazali mnogo postojaniji, mnogo ozbiljniji kao fakulteti i univerziteti koji žele da pruže znanje i obrazovanje ljudima”, uputi pohvalu i samom konceptu privatne svojine koji se pokazao kao svojina koja “koja mnogo bolje upravlja kapacitetima nego državna”.

Nije slučajno da Vučić sada govori o privatnim fakultetima i privatnoj svojini, budući da je upravo njemu, koji je, kao što sam nebrojeno puta ponavljao najbolji poznavalac svojih građanističkih protivnika, savršeno jasno da ove izjave i najavljene poteze nijedan građanski političar ili građanska stranka neće suštinski kritikovati. Nijedan građanski (N1, Nova s, itd) medij neće ovaj potez preneti kao problematičan zbog upravo prebacivanja državnih para u privatni sektor, odnosno prinudu da se i državni Univerzitet podvede pod princip konkurencije. 

Svi oni će u već klasičnom maniru građanske obrade i interpretacije ovakaj potez čitati kroz psihologizaciju i “osvetu državnim univeritetima” (Vučić je, valjda prema njihovom mišljenju, transgresirao i sada se ne sveti samo pojedincima već i apstraktnim entitetima, valjda je to faza 2 kada se “boriš sa nečim apstraktnim”) još jedno upumpavanje novca u preduzeća njegovih pajtaša koji vode škole u koje idu “oni koji neće da uče” (ćaci?), gde su mnogi stekli lažne diplome, plagirali, itd. 

Zašto je građanistička kritika paušalna odnosno nepostojeća? 

Pa jer su svi oni, dakle, svi građanski političari, građanske stranke i građanski mediji u okvirima liberalne ideologije, u kojima je privatna svojina aksiom, a povlačenje države iz različitih sfera (obrazovanje, mediji, zdravstvo..) društva ne samo dopušteno nego i poželjno. Zato ovo nijedan zvanični opozicionar suštinski ne kritikuje, a o ovome nijedna građanska televizija ne pravi prilog i debatu.

Ipak, posledice prepuštanja odnosno ispuštanja različitih društvenih sfera u ruke privatnih lica, odnosno privatizacija, je upravo proces koji već 25 godina većina ljudi u Srbiji oseća na svojim leđima. Ako nam to nije dovoljno, odnosno ako nije alarm da se makar zapitamo da li zaista želimo da se sve više dece školuje na privatnim fakultetima, onda treba da porazmislimo o obrazovanju kao posebnom polju produkcije (znanja) i šta, pogotovo u kontekstu studentskih protesta, ovo polje podrazumeva, odnosno kakve posledice povlači povlačenje državnog Univerziteta odnosno prepuštanje tržišnom principu.

Najočigledniji problem u ovakvom svetonazoru predstavljaju sve one discipline i nauke koje nemaju direktnu percipiranu utilitarnu vrednost, pogotovo iz ugla sadašnjeg načina društvene proizvodnje. Humanistika i društvene nauke, prepuštene tržištu, se redukuju na avete nekadašnjih građevina znanja, koje su već sada urušeni oblici. Koraci dalje i direktna eliminacija društvenih nauka odnosno svega što nije puka tehnika sa direktnom upotrebnom vrednošću je već bila predlagana u drugim zemljama. 

Ako je negde potrebno kritikovati politiku SNS-a, odnosno poteze i javne nastupe Aleksandra Vučića, to je upravo u ovakvim situacijama. Kada, koristeći se aktuelnim prilikama, uspeva da nastavi politiku razaranja države, istovremeno dobijajući za to prećutnu saglasnost svojih tobož “ideoloških neprijatelja”, a sada i politiku tihog uništavanja produkcije znanja, kroz tržišni princip koji, da nije SNS odnosno Vučić na vlasti, bi opozicija vrlo verovatno i sama sprovodila. 

Ako želiš da čitaš analize poput ovih ili da podržiš moj rad, postani Član Zalogaji Patreona