Malo je reći da događanja ovih dana nalikuju, čine se i, biću slobodan da kažem, jesu svojevrstan vatromet moje duše. Mene, dugogodišnjeg kritičara politikanstva u Srbiji, sasvim iskreno raduje i čini srećnim eksplicitna zabrana mejnstrim opozicionim partijama (sa ljudskim likom!) da se zvanično pridruže studentskoj borbi. Moja sreća je utoliko veća što ova zabrana dolazi upravo kao posledica direktno-demokratski konfigurisanog studentskog tela, oblika demokratskog odlučivanja koji ni liberali ne mogu, a da ne uvrste u svoj panteon “praznika”, bez obzira što im političke posledice koje studentska demokratska mašina trenutno proizvodi nikako ne koriste.

U svojoj nameri da se ovim odlukama prilagode, zvanično opozicioni lideri su prosto prinuđeni da svoje kontradiktorne izjave započinju disklejmerom “ne bismo da diramo”, ne bi li se probili do svog hiljadu puta viđenog punchline-a “ali možemo da pogledamo”.

Svima koji su upoznati sa primenom francuske psihologije na domen politike (sa delezijanskim karakteristikama) je savršeno jasno da po sredi nije nikakva slučajnost i da je upravo zabrana (u ovom slučaju, da se u studentsku borbu uključe zvanični opozicioni elementi) preduslov, čvorna ili neuralgična tačka istinski novog pokreta (bio on personalni ili kolektivni (studentski)). U pitanju je paradoks – zabrane zaista oslobađaju. 

Sada, građansko-liberalni hor, iako i dalje u grčevitoj borbi (da očuva status quo), ne može, a da ne prosipa hvalospeve o rezultatima studentske političke borbe, budući da je očigledno da je upravo autonomija studentskog delovanja dovela do nečeg istinski novog. Paradoks je da je akter političkog Novuma morao doći van zvanično parlamentarne postave, kroz radikalniji oblik političkog organizovanja. Zbog ove činjenice, oni koji hvale studente, ne smeju da kažu da su upravo oni (ali i bukvalno do pre juče) bili jedina brana da do navedenih promena ne dođe. Ipak, stvar je otišla predaleko.

Budući da sam u prošlom njuzleteru pisao o ideološkoj studentskoj borbi u dva smisla, (unutrašnjoj i spoljašnjoj), na tragu ovog paradoksalnog usuda, u kojem se građansko-liberalni korpus našao, ove nedelje je na delu ogoljavanje i zaoštravanje političke borbe, na terenu koji se tradicionalno ne doživljava politički. 

Unutrašnja ideološka studentska borba je kulminirala upravo organizacijom protesta-24-časovne blokade Mosta slobode u Novom Sadu i potonjeg ograđivanja Plenuma Filozofskog fakulteta od pokušaja zloupotrebe studentskih blokada od strane političkih aktera. 

Spoljašnja borba se tiče dobro poznatog građansko-liberalnog kooptiranja, preko političkih i “neutralnih” činilaca (o čemu sam pisao ovde). Ipak, budući da su studenti gotovo oterali političke partije na prethodnim protestima kroz saopštenja i parole, sada (kao što sam u istom linkovanom tekstu nagovestio), građansko-liberalni korpus sve snage usmerava na “neutralne” organizacije.

Zaoštravanja na spoljašnjem planu produkuju odgovor koji, hvala Bogu, počinje da dolazi od samih fakulteta. Beogradski Plenumi FON-a i fakulteta sporta i fizickog vaspitanja objavljuju zvanične ograde od politikanskih pojedinaca, političkih i nevladinih organizacija. Plenum Pravnog fakulteta iz Novog Sada ide korak dalje i “imenom i prezimenom” pravi otklon od organizacija Sviće, Stav ali i Proglasa.

Da je u pitanju pravi korak, pokazuje i zvanična reakcija organizacije Stav na instagramu, koja u (već obrisanoj objavi) pokušaju da sakrije svoju kooptirajuću funkciju, pokazuje ozbiljan nivo političkog nepoznavanja (ili bar osoba koja je saopštenje sročila). Njihova bratsko-sestrinska organizacija Sviće (verovatno poučena ovom greškom) stvari prebacuje na humor niskog intenziteta poentirajući u svom već klasično-ispraznom politikanskom duhu.

Njihovi pokušaji priključivanja studentskoj borbi verovatno ni njima samima ne izgledaju veštački, budući da oni, formirani u parlamentarnom duhu, samo i znaju da funkcionišu kroz lidersko-predstavničke nastupe. Kao takvi, oni gotovo i da ne razumeju kako se njihov pojavni oblik (lica) ne uklapa sa depersonalizovanim studentskim telom. 

Ipak, ozbiljniji pokušaji kooptiranja (zbog čega je i važno konkretno ograđivanje Pravnog fakulteta iz Novog Sada) dolaze od ProGlasa. U nikad frekventnijim nastupima, Prof. dr, ex rektorka, inicijatorka ProGlasa Ivanka Popović, krajnje maliciozno, služeći se “neutralnim” jezikom pohvale, eksperata, demokratije, ne prestaje da vrši jedan čist ideološko-propagandni rad u korist građansko-liberalne opcije.

Zamislimo nekoga sa ne-liberalnog dela političkog spektra da izjavi “hvala studentima ali mi preuzimamo sada” i to bi se odmah, od tog istog građansko-liberalnog medijskog diskursa okarakterisalo kao par excellence politička izjava (razume se ne-demokratska). 

Odakle toliko samouverenosti, ideje da su ljudi idioti (!?), a zapravo liberalne kontradiktornosti u nastupima profesorke Popović da sa jedne strane hvali Plenume (direktnu demokratiju), a sa druge uvodi “političke” (građansko-liberalne) aktere da (ne-demokratski) “preuzmu”? Tvrdi li to profesorka Popović da Plenum nije politička institucija? Da studenti nisu politički akteri? Odakle joj pravo (u istom tekstu) da tvrdi da su studenti njima “dali drugu šansu”? Još gore, odakle (još sumanutija) ideja da iako (po sopstvenom priznanju) nisu bili uspešni, sada im “istorija daje šansu”?

Slične ideološko-političke akrobacije profesorka Popović izvodi i u intervjuu za Vreme, gde sada oni (ProGlas) znaju šta im je činiti.

U ovom intervjuu, ona napada parlament koji produkuje “branioce vlasti”, Studentsku konferenciju univerziteta Srbije (SKONUS) čija predsednica Margareta Smiljanić prima Svetosavsku nagradu koja se opredelila za pristup koji “nije održiv u društvu” i govori o SNS metodama praveći (zamislite kao slučajno) istu (Stav) paralelu sa “radikalskom” prošlošću. Ovde, Ivanka poentira opet (apsolutno ex nihilo) tvrdeći da studenti otvaraju (njima?) prostor za promene, da je na njima da nastave, jer ovo, poentira Ivanka “nisu ideološki protesti. Ovo su zaista protesti koji govore o sistemu i o tome da pravna država mora početi da funkcioniše.”

Iako ProGlas predstavlja veću opasnost od Stav-Sviće & co, po navedenim intervjuima je očito da se radi o sličnom nivou političkog (ne)poznavanja. Sem identičnog građanskog razumevanja SNS politike kroz redukciju na radikalsku prošlost, Ivanka ne može (ne želi) da govori o Plenumu kao ne-parlamentarnom obliku, gde zvanični parlament, SKONUS, njegovi lideri, predstavnici nisu samo “nekad” koruptivni (pa šuruju sa vlastima) nego je to pravilo – studentski parlament je postavljen da bi Uprava fakulteta lakše hendlovala studente, a ne da bi “povećala njihovu demokratičnost”. 

Ivanka ne sme da uđe u suštinu priče o Plenumima jer ta suština poništava ideološku “prirodnost”, kompatibilnost ProGlas građanskog “preuzimanja”. Kako studenti tačno otvaraju prostor ProGlasu? Da li je Plenum fakulteta izglasao išta tog tipa? Naposletku, kako tumačiti političku propagandu (jer nije baš tolika nepismenost u pitanju), koju slušamo, sada već čitavu deceniju po Utiscima nedelje, Vremenima, Peščanicima, N jedinicama, da borba za pravnu državu koja funkcioniše nije ideološka borba?

Nastavak u sledećem Njuzleteru.

Ako želiš da čitaš analize poput ovih ili da podržiš moj rad, postani Član Zalogaji Patreona