Neplanirano ali sudbonosno, prvi tekst (ako ne računamo uvodni) se bavi čudnim fenomenom serije Succession (2018–2023) koja, čini se, u svojoj bizarnosti, donosi svojevrsnu sintezu svega što smo gledali u prethodnih dvadeset + godina na TV-u. Tu je dubina Šekspirovske drame, neprijatnost awkward komedije upakovana u kadrove “iz nemirne ruke” u stilu The Office-a i zaista mnogo psihopatologije. Pun tematsko-stilski krug, serija upotpunjuje upravo i totalitetom efekta koji izaziva kod gledaoca, ispostavljajući se neretko kao vrlo ozbiljna, na mahove veoma komična, na trenutke patetična pa čak i plitka do granica banalnosti (kada na primer Kendal kao dete pristaje na submisivnost oca koji ga je na kraju prve sezone ucenio), bar meni, ne znam za ostale.. Ipak, i ovako heterogena i naizgled nekonzistentna serija, smatram, ima i više nego dovoljno korpo “mesa” da ponudi, zbog čega joj je i mesto na ovom blogu. U tom duhu, sve što sledi su detalji iz serije (spojleri) pa te prosto upozoravam ako nisi gledao/la da me ne kriviš jer sam ti upropastio doživljaj.
Succession je poslednja od serija koje su iznikle na premisi, odgovornoj za začetak onoga što se u popularnoj kulturi zove Zlatno doba televizije (Golden age of TV), koje, naravno počinje teskobom ćelavog mob bosa Nju Džerzija Tonija Soprana kojem ne da sve patke nisu bile na broju nego su odletele u poslovnu sferu Donalda Drejpera, školsku hemiju Voltera Vajta, forenziku Dekstera i naposletku medijsku imperiju Logana Roja. Za razliku od Sopranovih, gde je porodica zaista svetinja (u dobroj tradiciji italo-američkih katolika) i u tom smislu, sem povremenih trvenja, najmanje predmet Tonijevih mahinacija i MadMan-a, u kojoj je porodica Drejperov paravan u najčistijem obliku (zbog čega je sam Drejper veći sociopata od Tonija) gde je porodica ako ne nepostojeći, onda bar sporedni lik, u Succession-u je porodica centralno polje akcije, odnosno, moglo bi se reći glavni lik (postoje mišljenja da je sama firma Weystar Royco glavni lik).
Za razliku od pomenutih serija gde je glavnom psihopati manje više zagarantovano mesto unutar porodice, u Succsesion-u on, Logan, nije zacementirana glavna sila, već je na stolu nekoliko pretendenata koji, za razliku od pomenutih serija, stoje najmanje izvan porodice, već u njoj samoj. Loganova deca, se s vremena na vreme ispostavljaju i nama gledaocima, a (možda) i njemu, Loganu, kao podesni naslednici, onda kada iznova poveruju u njegove laži kojima ih uvek i iznova uvlači u svoju igru validiranja i nasleđivanja. Ipak, ako je serija The Office razotkrila dinamiku ispraznog kancelarijskog posla i menadžerske role, a pomenuti Sopranovi i potonje psiho-serije uveli psihopatu u dnevne sobe širom Amerike i sveta, onda je Succession spojila tu poslovnu ispraznost sa porodičnom dinamikom i upustila se u distopijsko prognoziranje tržišne dominacije kojoj ni prijateljstvo, srodničke veze pa čak ni ljubav ne stoje na putu proizvodnje psihopatske subjektivnosti. Ono što se meni ispostavilo kao najinteresantije i što je pozicija iz koje analiziram seriju je upravo problem koji Logan postavlja pred svoju decu – Ko će naslediti imperiju? I ono (što je verovatno interesantnije) koja su moguća rešenja ovog problema. Smatram da postoje 3 rešenja problema nasleđivanja:
- Pobediti u igrici što samo znači postati Logan
- Igrati igricu, fejlovati i na kraju odustati od igrice
- Ne igrati igricu od početka i izgubiti realnost
Loganova deca, po mom mišljenju, personifikuju ove strategije i daju nam uvid u iskustvo, odnosno breme koje sa sobom nosi okolnost surovog oca i poslovno-porodične Roj situacije, odnosno svet Succsession-a. Kakav dakle svet opisuje serija Succession?
Svet Succession-a
Succession predstavlja svet u kojem su u najkraćem pretpostavke tržišta otišle predaleko. Šta to tačno znači? To je najpre mikro svet u kojem je trzište pobedilo u socijalnom domenu, gde ne postoje više vrednosti (Boško Obradović bi rekao “porodične vrednosti”) od sopstvenog interesa (sem interesa firme). U najkraćem, to je mesto bez ljubavi. Centralno polje borbe ovih sebičnih interesa je porodica koju uništavaju mahinacije aktera, odnosno ono što likovi Succession-a često navode kada se pitaju “what are the optics” potencijalne akcije o kojoj se raspravlja. Pojam “optics” u nekom najprostijem značenju predstavlja PR odnosno javnu percepciju kompanije odnosno njenih poteza, a čini najnoviji od poslovno-ratnog žargona, koji je (kao i sve živo u zapadnom svetu) po svemu sudeći skuvan u Vašingtonskoj kuhinji. Ova meta dimenzija postupaka se do te mere odomaćila u rezonovanju članova porodice Roj, da je manir likova da se pitaju da li je bilo ko od članova porodice rekao ili uradio nešto kao samo još jedan “potez”, a ne kao spontani akt običnog ljudskog bića (ovde izostavljamo Konora o kojem će biti reči kasnije) što dovoljno govori o porodičnoj psihopatologiji ili onome što se popularno zove – toksičnost.
Porodični biznis kakav je Veystar Royco prirodno povlači poslovnu logiku koja je lišena ljudskih problema kakvi dolaze kada je u igri ljubav, empatija i slične gluposti za naivne (!?), na sličan način dakle kao i u pomenutim Sopranovima (samo bez organizovanog kriminala i tolikog očiglednog ubijanja). U pitanju je hladna logika nemilosrdnih interesa zbog čega je otac, da bi se održao, nemilosrdan prema deci koja su, manipulisana tim istim ocem, dobrim delom serije usmerena na međusobnu borbu u želji da konačno dobiju očevu validaciju i blagoslov da baš oni vode kompaniju.
Veliki deo serije je manjak prijateljskih, ljubavnih pa i seksualnih odnosa, što je druga strana ove surove poslovne medalje. Ljubav između dece nije jedina koja trpi, tu je i romantična ljubav, koja se potpuno razara kroz odnos Toma, karijeriste koji u stilu GOT Littlefinger-a uvek i konstantno igra na svim poljima i Šiv, koja je najpre zaljubljena ali koja prva (istinski) počinje da igra očevu igru i da Toma, svog romantičnog partnera svesno manipuliše, drži u mraku i prosto laže. Njihova proračunata veza progresira Tomovom izdajom Šiv, kada on kladeći se na njenog oca koji, tada i dalje deluje kao najisplativiji izbor, javlja Loganu informaciju koju je Šiv samo njemu rekla. Kulminacija destrukcije njihove ljubavi i zajednička realizacija da je njihova ljubav, odnos i ono u šta su se pretvorili jedna obična farsa je scena kada sede na krevetu i smeju se jedno drugom nakon klišeiranih izjava ljubavi. Oni oboje znaju da su odavno izabrali interesni put na kojem je sve podložno instrumentalizaciji pa i ljubav. Iako oboje govore romantične one liner-e jedno drugom, oboje više ne veruju u njihovu istinitost i nastaje međusobni smeh dva (romantična) kalkulanta. Idući putem instumentalizovanja svega pa i svog partnerskog odnosa, oboje postaju dobri igrači ali je cena koju moraju da plate ogromna (o čemu će biti reči kada dođemo do analize ćerke Šiv). Sada se okrećemo ocu – Loganu.
Logan – Suština tržišta
Logan, kojeg igra maestralni veteran glume Brajan Koks je otac i glava Roj porodice, osnivač i CEO Westar Royco konglomerata, skupa firmi u industriji medija i zabave (lik Logana je baziran na Rupertu Merdoku i njegovoj medijskoj imperiji). Na površini, Logan je samo još jedan okrutni biznismen ali je suštinski u pitanju personifikacija nemilosrdne tržišne logike o kojoj je sve vreme (u seriji ali i ovom tekstu) reč. Logan je hladan, brutalan, siledžija, rukovođen surovom logikom koja koristi čak i emocije radi postizanja svog cilja. Razlika i korak dalje u odnosu na svoje psiho-preteče je izostanak ikakve dileme u pogledu svojih postupaka, kakve su pokazivali na primer Toni Soprano ili Dekster (najpre kada se radilo o članovima njihovih porodica). Kada mu, u nekom od raznih strateških razgovora sa svojim timom, asistentkinja Karolina kaže da bi trebalo da popriča sa decom, njegova prva reakcija je pitanje “šta time dobijamo” aktivirajući već navedeni “optics” istovremeno otkrivajući da mu kalkulativni refleks radi 0-24, a da su emocije prema svojoj deci, ako ih je ikad i imao, nepostojeće. Karolina, iako dobrano naviknuta na rad sa Loganom, ne može da sakrije iznenađenje nad činjenicom da Logan apsolutno uvek instrumentalno gleda na ljude, bili oni njegovi neprijatelji, prijatelji ili rođena deca.
Kao kod bilo kog biznismena u poslovnoj sferi i kod Logana je sve na prodaju, sa tom razlikom da ovde sve zaista znači Sve. Sve je stvar pregovora i nema ničeg svetog bilo da su u pitanju njegova žena, deca i naposletu porodica, koja po dobrom starom receptu psiho-antagonisti služi kao racionalizacija za sve nemoralne postupke. Logan, iako povremeno izjavljuje da sve to (okrutnosti) čini “zbog porodice”, za razliku od svojih fiktivnih psiho-prethodnika, on je potpuno transparentan u svojoj okrenutosti tržišnoj pobedi (za razliku od Volter Vajtovog “I did it for myself”), pa je zaista moguće da je Succssesion prva serija koja promoviše dobrobit porodičnog biznisa ispred dobrobiti same porodice, što je potpuni oksimoron ali nije iznenađujuć ako pomislimo na ostale savremene korpo koncepte koji su se pojavili u poslednjih dvadesetak godina i intruzivno nam se uvukli u živote (lični brend, lider, timbilding, odgovorno poslovanje, itd). Kod Logana je sve sredstvo dolaska do cilja koji je očuvanje imperije. Logan je psihopata u najčistijem smislu jer je otelotvorenje tržišne logike koja je ništa drugo nego logika beskonačnog rasta, koja sledi iz tržišnog principa, a ne puke želje/potrebe jednog samoživog pojedinca da se održi u životu. Logan je suština tržišta u kojem ako i ima mesta za emocije, one se koriste kao poluga u pregovorima, a ako postoje prijatelji oni mogu vrlo lako postati neprijatelji i zato im nikada ne možemo verovati do kraja.
Svet tržišta je svet interesa, to je svet kalkulacija, svet poraza i pobede. Naposletku, to je svet u kojem nema ljubavi. U tom svetu je cena pobede život radikalne usamljenosti. Zato je Logan u najgorem smislu izolovan pojedinac, koji je uvek okružen gomilom ljudi ali koji nema nijednog prijatelja, o kome na sahrani niko ne može da kaže jednu prosto-pohvalnu reč, koji poznaje samo odnos subordinisanosti, koji nam pokazuje kako izgleda simulakrum prijateljske večere kada u bizarnim pokušajima da čuje nešto zabavno, zahteva od svojih najbližih ljudi da mu ispričaju nešto smešno po uzoru na feudalne monarhe koji traže od dvorske lude da ih zabave. Kada se konačno Greg, Loganov nećak, osmeli da ga “roustuje”, njegova automatska reakcija je da mu uzvrati okrutnim vređanjem. Logan je očito pobednik ali je nesposoban za ljudsku intereakciju jer, između ostalog nije sposoban da se šali sa drugima ukoliko ih ne ponižava, nešto što je već istaknuto za Trampa, koji je po svemu sudeći veoma sličan Loganu (odnosno Merdoku).
Pošto je sve ovo dakle ono što je Logan i čega je Logan svestan, njegov prirodni instinkt je da traži upravo takvog naslednika među svojom decom, nekoga nalik sebi, što mi i vidimo u verovatno najboljoj sceni na TV-u u poslednjih nekoliko godina, kada Logan, verovatno po prvi put, vidi ubilački instinkt (killer instinct) kod Kendala, prikazujući istovremeno emocije besa i ponosa, nešto što samo psiho-otac može da čini. Ostaje pitanje, ko od Loganove dece zaista može, želi i na kraju nasleđuje imperiju nakon njegove smrti, odnosno koju od navedenih strategija koristi svako dete? Počnimo sa ćerkom.
Šiv – Proxy naslednica lišena ljubavi
Šiv je najmlađa od dece i žena što joj sem očitog nipodaštavanja od strane muškaraca u klasično muškom svetu biznisa predstavlja prirodnu motivaciju da na iznenađenje ostalih i uprkos šansama upravo ona bude ta koja ce zaslužiti očevo poverenje. Vrlo rano vidimo da Šiv ima visoko mišljenje o sebi, da misli da je zapravo najpametnije dete i da veruje da joj upravo zbog toga otac obećava da ce upravo biti ona ta, a ne jer mu je to modus operandi do samoga kraja. Ona vrlo brzo počinje da igra igru, najpre sa svojim partnerom Tomom kojeg manipuliše do nivoa potpunog degradiranja. Ipak, upravo zbog previsokog mišljenja koji je imala tokom većeg dela serije zbog čega je na kraju i dovedena do toga da ili prepusti firmu svom bratu Kendalu ili dozvoli prodaju Lukasu Metsonu, CEO-u tech firme koji joj je lažno obećao da će upravo ona biti CEO, ona bira da “bude nasamarena” kako bi nekada inferiorni Tom došao na čelo Weystar Royco imperije.
Šiv je najopasnije Loganovo dete i najviše nalik samom Loganu (zbog čega je njegovo obećanje da će ona voditi firmu jedino ozbiljno, odnosno blizu onoga u šta je Logan verovao ako je ikada postojala opcija u njegovom umu da imperiju prepusti nekome od dece). Ipak, na kraju serije, slično kao i Kendal (o čemu će biti reči), Šiv je dovedena u nemoguću dilemu (iz ugla igre) – Da ili postane podređena Kendalu ili Tomu, budući da se Roman i Kendal na kraju udružuju u ideji da Kendal bude CEO kada ne žele da prodaju konglomerat Metsonu ili da glasa za prodaju imperije Metsonu i postavljanje Toma za CEO-a. Šiv bira Toma jer je Tom paravan za Metsona koji će suštinski upravljati imperijom, vodeći se verovatno upravo kriterijumima iz ugla onoga sto je najbolje za firmu (što bi i Logan, po svemu sudeći uradio). Ako je slučaj da ću biti podređena u oba slučaja, bolje da to bude na korist firme, je verovatno logičko rezonovanje na osnovu kojeg donosi odluku. Upravo zbog ovog loganovskog stavljanja porodičnog biznisa ispred porodice i konačnog rezultata koji nastupa nakon njenog postupka, gde je efektivno pobedila svoju braću, Šiv dokazuje da je upravo ona nastavljač Roj gena, odnosno prirodni i pravi naslednik svog oca i pobednik igrice.
Posledica ove okolnosti je uvid koji Šiv dobija u pogledu ljubavi, gde ona nema više nikakve iluzije. Carstvo je sačuvano (jer bi ga Kendal upropastio?) ali po koju cenu? U svojim oportunističkim nastojanjima, Šiv i Tom prosto gube bilo kakvu šansu za ljubav, budući da je njihov međusobni odnos prešao pun krug izdaje. U njihovom poslednjem kadru, vidimo Toma koji je postao paradni CEO (odlukom Šiv) i Šiv koja pristaje da mu bude “tehnička” supruga. Njih dvoje drže prislonjene ruke kao roboti, sada već i pojavno svesni svog čisto interesnog odnosa, koji je verovatno oduvek postojao ali koji je sada u potpunosti transparentan u svesti oboje. Na kraju njihovog uspešnog puta je naravno Logan, koji i mrtav pobeđuje kroz duh koji je sada u Šiv i kojeg je samo smrt mogla da ukloni ali koji za života nije imao nijedan ljudski odnos, dakle nije imao ljubav niti je mogao da je pruži. Šiv konačno to razume, a Tom, čini se, nema problem da ovu cenu plati (Tom svakako zaslužuje zaseban tekst zbog svoje kompleksnosti). Šiv pobeđuje u igrici i postaje Logan ali će do kraja života biti istinski sama i bez ljubavi. Sada pređimo na Romana.
Roman – Arlekin, gubitnik i osvajač slobode
Roman je klovn, bolesnik, umetnik u poslovnom svetu, dete koje ima milion odbrambenih mehanizama i čovek koji ništa ne shvata ozbiljno, kome je apsolutno sve šala i predmet sprdnje i u tom smislu je isprva lakrdijaš ili Arlekin. U početnim epizodama, vidimo nekoga ko se prema poslu ophodi kao farsi, gledajući u visoki menadžment sa podsmehom, nekoga ko nema filter, govori gadosti svima i u svakom trenutku, koga otac konstantno mora da disciplinuje i od koga zapravo niko ne očekuje ništa jer on ne očekuje ništa od sveta i sebe. Kako prolazi vreme, pokazuje se da je upravo ovaj nihilistički stav, pomešan sa direktnošću i manjkom empatije prema drugima, upravo ono što kandiduje Romana za najvišu poziciju u imperiji. Ispostavlja se da oni koji imaju najveći otklon od realnosti se upravo najbolje snalaze na vrhu korporativnog lanca (hmm, ko bi rekao..). Pre smrti, Logan će i reći upravo Romanu da je on taj koji treba da vodi imperiju (što možemo naravno razumeti kao samo još jedan manipulativni potez ali u tome zaista ima nečega).
U svojim početnim radnim zadacima, Roman se ispostavlja kao potpuni promašaj (lansiranje u Kini fejluje eksplozijom rakete npr) ali se postepeno njegovo involviranje ispostavlja kao uspešno (Logan prihvata njegov savet oko hendlanja podfirme, uspeva da nametne objavljivanje pobede njegovog far-right kandidata za predsednika). Od nekoga ko beži od odgovornosti i svet shvata radikalno neozbiljno, Roman počinje da veruje u sebe i svoje liderske sposobnosti. To traje do smrti oca kada kreće da se emotivno raspada (u sebi ali i javno pred ostalima na sahrani) što kulminira njegovom konačnom spoznajom, nakon odluke Šiv da neće glasati protiv prodaje i postavljanja Kendala za CEO-a, kada u jednom od definitivno najiskrenijih razgovora sa Kendalom priznaje (najpre samom sebi) da su svi oni (on, Kendal, Šiv, Konor, dakle sva Loganova deca) sranje, odnosno da su gubitnici. Da konačno svi mogu da odahnu, izađu iz te nametnute igre u koju ih je uspešno uvlačio otac.
Roman na kraju serije konačno shvata da niko od njih nema to što je potrebno (surovost, lukavost, odsustvo emocija, itd) da bi vodio imperiju kakvu je vodio njihov otac koji je očito imao sve što je potrebno za taj posao. Roman u svom poslednjem kadru konačno izgleda spokojno (a to vidimo i pojavno kada normalno sedi na stolici, što je za njega bilo gotovo nemoguće tokom serije) jer konačno, više ne mora da igra lakrdijaša, cinika i izolovanog pojedinca. Konačno je slobodan jer je konačno priznao da je promašaj, da je gubitnik i da je to zapravo dobra stvar. Romanov izlaz iz dileme nasleđivanja je najčistiji jer je rođen iz iskustva i iz odustajanja od igranja igrice, zbog čega je Romanu od svih ostalih (sem eventualno Kendala) put u istinsku slobodu, odnosno u priliku da bude ono što zaista želi konačno otvoren. On je pravi gubitnik jer za razliku od Konora, koji je na toj poziciji od početka, zapravo igrao igricu i jer on svoj sledeći identitet može da kreira zdravorazumski spram sveta, odnosno uopšte i može da ga formira jer je testirao realnost. Konor, kako ćemo sada videti, to ne može.
Konor – Deluzivni posmatrač
Konor je najstarije dete ali i dete iz drugog Loganovog braka. Od starta vidimo jednog deluzivnog pojedinca koji je u nekakvoj ugovornoj vezi sa prostitutkom, koji izgovara gotovo po pravilu fiks ideje koje niko ne uzima ozbiljno. Konor, koji po svom priznanju upravo nije kao ostala Loganova deca jer nikada nije imao očevu ljubav, se navikao da živi bez ljubavi (otud ugovorna partnerska veza) te mu zato i ne treba očeva validacija zbog čega on nikada i nije prihvatio očevu igricu i borio se sa ostalima za njegovu validaciju. Logan nema nikakav uticaj na Konora u pogledu bilo kakvih porodičnih manipulacija jer Konora prosto ne može da nasamari pošto se Konor ne nada bilo čemu (iako ima duboko poštovanje za svog oca). On prosto ne sanja da bude CEO, ne pita se da li je za to sposoban, ne treba mu očeva laž da jeste, njegovo samopouzdanje nije poljuljano jer se on nikada i ne pita da li bi mogao da vodi imperiju.
Upravo zbog ovako formirane ličnosti, Konor nema razvijen princip realnosti iz prostog razloga jer je nikada nije testirao, odnosno svoje kapacite kako bi dobio realnu sliku sebe i svojih mogućnosti. To naravno rađa razne bizarnosti kao što je njegova najveća deluzija da se kandiduje za predsednika Amerike, što naravno niko u porodici ne shvata ozbiljno ali se takođe niko i ne cima previše da ga spreči budući da je Konor bezopasan upravo kada je u svojim deluzijama.
Od mogućih rešenja Loganovog problema, prvo je pobeda u igrici čime se efektivno postaje on, sociopatska struktura koja ne poznaje svet ljubavi i živi u beskonačnim proračunatim interakcijama, što je put koji bira Šiv. Drugo rešenje je već navedena spoznaja koju je Roman imao da je prosto gubitnik i da nema to što je potrebno da bi se vodio porodični biznis, što ga oslobađa da bude nešto drugo. Treće je upravo Konorovo rešenje, odnosno to da se ne prihvata igra od starta, da se od starta ne želi ta uloga, ta pozicija i taj identitet borca za očevu validaciju i identitet lidera imperije, zbog čega se nikada ne dolazi do razočarenja ali se nikada i ne formira ličnost, zbog čega je Konor večno zarobljen u deluzijama. Jednog dana želi da bude predsednik Amerike, drugog antikvar istorijskih predmeta (Napoleonov falus!?), trećeg prosto vlasnik ranča.. Ipak, Kendalov slučaj je najinteresantniji jer je teško prosuditi koju strategiju na kraju bira, ako uopšte bira ijednu.
Kendal – CEO tragedije
Kendal je najtragičniji lik serije zbog mnogobrojnih stvari ali verovatno najviše zbog toga što (za razliku od Romana) sebe shvata previše ozbiljno. Od svoje pojave, pa kroz sve četiri sezone, vidimo nekoga ko predstavlja novu snagu i revolucionarni potencijal. Kendal je gotovo parodija savremenog wannabe CEO-a koji nosi odelo i kačket, repuje na bitove u kolima na putu do sastanka odbora i razbacuje se savremenim business-tech buzzword-ima. Kao gledaoci, od starta smo postavljeni u poziciju da navijamo za Kendala, nekoga ko se često oseća povređenim, pokazuje emocije i gotovo se raspada usled poraza, najviše posle borbe sa svojim ocem, zbog toga što se Kendal uvek pojavljuje kao neverovatno iskren (najčešće tad kada pati i kada je poražen) i kao neko ko se prerušuje u opakog hip biznismena, harizmatičnog organizatora, repera i hladnokrvnog vođu puča. Dakle, u nekoga ko bar ima sociopatske tendencije. Nakon četiri sezone neuspešnog utemeljenja sebe kao lidera očeve imperije, svedočimo potpunom razaranju njegove ličnosti koja je, nakon stavljanja raznih maski, poverovala da je upravo ona nametnuta istinita – da je Kendal rođen da bude CEO Weystar Royco-a. Da je sociopata.
Kendal je najtragičniji junak ne samo jer je poverovao u očeve laži – da je možda materijal za CEO-a, već, a to je mnogo važnije – da je Loganova (tržišna) igra sve što postoji. Ova poslednja laž je laž iz ugla Kendala, odnosno sve Loganove dece (sa izuzetkom Šiv), odnosno svakoga ko nema u sebi psihopatsku prirodu koja je nužna kada je reč o rukovodećim pozicijama u ovom aktuelnom ekonomsko-političkom sistemu. Za Logana koji je psihopata je to apsolutna istina jer Logan ne zna da živi izvan sveta interesa kapitala, manipulacija i hladnoće kalkulacija. Kendalu, a i ostalima iz Roy porodice, je potrebna ljubav zbog čega svi uredno fejluju (sem Šiv koja je se svesno odriče). Najbolja ilustracija ćorsokaka u kojem se Kendal našao je ono što nazivam Kendalov paradoks.
Kendalov paradoks
Kao što smo već utvrdili, Logan od starta i tokom cele serije želi da potčini svoju decu i na sve načine ih manipuliše i kontroliše u cilju očuvanja imperije i eventualnog biranja podesnog nastavljača. Ucenjen Kendal (na kraju prve sezone) je poslušni Kendal i to je pobeda za Logana. Kada Kendal odluči da na već pomenutoj konferenciji za medije odigra svoj najbolji potez od početka serije i u javnosti prokaže Logana za ono što on suštinski jeste – manipulativni bolesnik, Loganov izrac lica je miran i on iako u sebi donekle besan, iskazuje, verovatno po prvi put, istinsko poštovanje prema sinu jedincu, koji je konačno smogao snage i hrabrosti da se usprotivi ocu u nameri se da ga u potpunosti uništi, što je u optici sociopate jedina metrika za poštovanje, ako ga oni uopšte imaju za druge.
Kendalov paradoks se sastoji u činjenici da je i u drugoj varijanti, Logan pobednik jer, ako ga Kendal uništi, on, njegov pravi sociopatski DNK materijal, nastavlja da živi preko Kendalovog očitog stasavanja u igri koju sociopate nikada ne prestaju da igraju. Ako izgubi, potčinjen je i sluga je očev jer igra i dalje igru ali je pod komandom oca i služi mu kao i svi ostali. Ako pobedi, pobedio je bolji i Waystar RoyCo konglomerat (odnosno Logan) nastavlja da postoji jer će vođstvo biti u sigurnim rukama, rukama jedinog sposobnom kormilara (novopečenog sociopate) koji beskurupulozno povlači poteze u cilju spašavanja sebe i porodice (što se i dešava sa Šiv).
Za razliku od Logana koji kreiranje-aktiviranje sociopatskog profila očekuje i pokušava da stvori kod svoje dece, u Sopranovima smo videli nešto sasvim drugo, kada Toni razgovara sa svojim sinom, Entoni Džuniorom nakon što je ovaj pokušao da ubije svog strica, Tonijevog brata Džuniora Soprana. U jednom od Tonijevih najiskrenijih razgovora sa sinom, on, nasuprot Loganu, jasno daje do znanja svom sinu da je dobar, da je to dobra stvar (biti dobar), da nije u njegovoj prirodi da ubija i da zbog toga ne može da krene očevim stopama.
Tony Soprano: YOU STUPID FUCKIN’ MORON! You realized what could have happened to you if we didn’t have connections? Some cop goes by the book and they charge you with attempted murder! You hear me! Attempted murder, then what? THEN WHAT?
Anthony ‘A.J.’ Soprano, Jr.: He shot you! Were you just gonna let him fucking get away with it?
Tony Soprano: I told you that’s my business not yours! And what did you do? Nothing! Zero a big fucking jerk-off!
Anthony ‘A.J.’ Soprano, Jr.: FUCK YOU!
Tony Soprano: I oughta break your fucking neck!
[Tony grabs him forcingly and lets a sobbing A.J. go]
Tony Soprano: Stop cryin’! Stop cryin’!
[pause for a moment]
Tony Soprano: I guess your heart was in the right place A.J. But it’s wrong. Come on!
Anthony ‘A.J.’ Soprano, Jr.: What?
Tony Soprano: It’s not in your nature!
Anthony ‘A.J.’ Soprano, Jr.: You don’t know me! Alright! You don’t know anything about me!
Tony Soprano: You’re a nice guy! And that’s a good thing for Christ’s sake!
Anthony ‘A.J.’ Soprano, Jr.: Bullshit.
Tony Soprano: I mean it. You’re a good guy, I’m very grateful.
Anthony ‘A.J.’ Soprano, Jr.: Well you’re a fucking hypocrite! Because everytime we watch “Godfather”. When Michael Corleone shoots those guys at the restaurant, those assholes who tried to kill his dad. You sit there with your fucking bowl of ice cream and say it’s your favorite scene of all time!
Tony Soprano: Jesus Christ A.J., you make me wanna cry.
Za razliku od Tonija, koji priznaje dimenziju dobrog i zna da je to ono što je dobro za njegovu decu ali je nesposoban da sam tako živi, Logan je do te mere sociopata da ne priznaje realnost dobrote kao takve. Za Tonija dobro postoji ali je sa druge strane njegove realnosti. Za Logana postoji samo pobeda i poraz, a svako moralisanje je potez poraženih. Kendal verovatno ne može da izađe iz svog paradoksa jer je poverovao u očeve laži uprkos jakoj empiriji sopstvenih fejlova i neprepoznavanja (za njega) najkorisnijeg uvida kojim je prvi i poslednji put dotakao suštinu Loganove mrtve duše, kada mu je rekao da je ljubomoran na svoju decu. Sa druge strane, istine koje mu ispostavljaju članovi porodice, Kendal ne uspeva da osvesti van njihove manipulativne funkcije. Kada mu Šiv u nekom trenutku kaže “you’re a good guy” ali sa namerom da ga izmanipuliše i spreči kandidata za predsednika koji joj ne odgovara ona tada i govori “korisnu” istinu jer Kendal jeste dobar lik, bar onoliko dobar koliko je moguće biti u psihopatologiji porodice Roj. Ili kada mu otac kaže da on nije ubica, što je takođe istina, Kendal vidi samo onaj manipulativni deo koji služi njegovom ocu da istovremeno reši problem nelegalnih radnji u Weystar Royco-u i ukloni Kendala kao, tada najrealniju opasnost za njega.
Epilog Kendalovog character arc-a je očit poraz u Loganovoj igrici gde nije postao CEO Weystar Royco-a odnosno Logan jer je od starta igrao pogrešnu igricu. Za razliku od Šiv, koja je znala koji su ulozi, on je pokušavao da pobedi Logana i postane nešto drugo, što je nemoguće. U poslednjoj sceni serije ga vidimo kako izbezumljno tumara na obali Njujorka, kao čovek koji više ne zna ko je.
Ostaje pitanje da li je kao i Roman konačno prihvatio sebe kao gubitnika i dozvolio sebi da nastavi dalje i postane nešto drugo ili je fejlujući svo vreme (verovatno) izgubio ljudskost, odnosno ljubav i došao sa druge strane u Konorov svet, potpuno se identifikujući sa ulogom sebe kao beskrupuloznog biznismena koji je oguglao na realnost, što ga je konačno odvelo u ludilo ili smrt, na čijem tragu je bio sam Džeremi Strong (glumac koji je igrao Kendala), kada je izjavio da je u poslednjoj sceni imao poriv da (kao Kendal) skoči u reku. Vrlo je moguće da Kendal nikada ne rešava Loganov problem i ostaje zauvek zarobljen u nečemu što bismo mogli da nazovemo korpo ludilo.
Ako želiš da podržiš rad Zalogaja, možeš to uraditi vrlo lako ovde.