Pojas Presvete Bogorodice, izazvao je, u pravom smislu, neizdrž građanske javnosti da, najpre svima nama koji smo stajali (neki duže, neki kraće) u redu kako bismo svetinju celivali, sude, u klasičnom građanskom maniru. U čitanju/slušanju ovih kritika, koliko god se  upinjao da priniknem u supstanciju (meso) argumentacije, ostajao sam utiska da je građanska javnost, sa svih mogućih uglova i na kraju dana, ponudila još jednu krajnje bledunjavu kritiku ovog fenomena. 

Nema sumnje da je razlog ovog neuspeha građanskog razuma u tome što su (dugogodišnji) kritičari onog primitivnog u srba (poput Dragojevićevog drekavca iz tunela, dakle nečeg sasvim ne-građanskog), prepoznavši pojas, redove i naposletku crkva-vlast logistiku iza svega, imali popriličan poriv (dakle, iracionalnu težnju(!)) da upute, u građanskim okvirima, razume se, “argumentovanu” kritiku. 

Budući da je ovaj (građanski) poriv nalagao razumu jednu nuždu, o samom sadržaju kritike (koji se, kada je reč o tome da li je kritika zasnovana ili ne, tiče pre svega onih ključnih razloga u argumentu) se nije vodilo računa, jer je pojas, iz perspektive građanskih kritičara bio samo još jedan u nizu primitivnih, iracionalnih praksi, dok je, na kraju dana građanska klasa večna, bilo da njene apologete nude zasnovane ili tek stilske, estetske, odnosno pomodne apologije (takvog) razuma.

Meni, dugogodišnjem kritičaru građanske misli, kao i u tolikim ranijim slučajevima, je i u ovom slučaju postala očigledna građanska kontradikcija. Sve kritike, koliko god različite bile, imale su samo jedan cilj – da podsete, obnove, odbrane razum od kandži iracionalizma vere. Ipak, nijedna građanska kritika, ukoliko se temeljno pozabavimo njenim sadržajem, na kraju ne nudi racionalni osnov za osudu ovog fenomena, već počiva na jednoj nesvesnoj vrsti iracionlizma, koja je daleko opasnija od verske, budući da se uporno zaodeva u logičko-racionalne apologije.   

Među paradigmatskim građanskim kritikama događaja zvanog celivanje pojasa Presvete Bogorodice, su se izdvojili gostovanje Marije Vasić u Utisku nedelje, Kušjuhasov tekst u Danasu i intervju dežurnog građanskog teologa Vukašina Milićevića.

Marija Vasic – Cinično izrugivanje primitivnom

Marija Vasić, novosadska profesorka sociologije, deklarisana antifašistkinja, koja je napisala dve knjige o “fašističkom teroru u Novom Sadu tokom Drugog svetskog rata”, koju nazivaju borcem “za rodnu ravnopravnost i ljudska prava,” a koja, u savremenoj histeriji post-holokausta govori o stradanju jevreja, njihovim pravima, u cionističkom maniru koji o palestinskim žrtvama, dakle istorijskom zločinu, ćuti na način da stradanje palestinske dece i civila ima opravdanje.  

Tokom gostovanja u Utisku nedelje, na pitanje Olje Bećković o fenomenu pojasa, Marija odgovara da ona predaje svojim učenicima upravo to što se dešava. A šta se to prema profesorski Vasić dešava? 

Pa, primitivni magijski obredi, gde je za nju sve “ovo” sa pojasom čist fetišizam. Ona navodi da je kod fetišizma reč o “pridavanju natprirodnih svojstava predmetima i verovanja u neke njihove natprirodne moći” i poentira da je to “po Dirkemu jedan od najprimitivnijih magijsko-paganskih običaja”. I to je sasvim dovoljno?

Magija, primitivno, naptrirodno, fetiš. Nigde objašnjenje kako, zašto? Jel vera u Hrista naptrirodna? Ako jeste, jel ovde vera u Boga, hriščanstvo, religija problem kao takav? Šta je tačno problem sa fetišizmom? Da li je dovoljno reći “ja kao profesorka”, “predajem o tome učenicima”, “Dirkem” i “fetišizam”, i sve je objašnjeno? 

Odakle pravo, pogotovo jednoj profesorki, da nastupa u javnosti kao da se apsolutno sve podrazumeva?

Kišjuhas – Kontradiktorno opšte-mestašenje političkog

Kišjuhas, najpre, priznaje univerzalnost totema, nevezano od ideologije u koju su interpelirani subjekti, bila ona crkvena, građanska ili neka treća, gde dodaje da sve što je važilo za primitivna društva, važi i za “čekanje u redu radi kupovine karata za pozorišne predstave, muzičke koncerte ili sportske utakmice”. Kako kaže, za njega su i ovo “događaji sa svojim totemima, ritualima i zajednicama.”

Međutim, problem koji Kišjuhas ima je što svi mi koji smo čekali u redu nismo samo iskazivali svoju privatnu pobožnost već smo se stavili u službu “demonstracije jedne političke zajednice”, dakle SNS-a, jer kako kaže “relikvija u savremenoj političkoj kulturi ne funkcioniše samo kao predmet privatne vere, već i kao instrument masovne mobilizacije.”

U svojoj argumentaciji, Kišjuhas prolazi svetski istorijat relikvija ali i njihovo korišćenje u Rusiji i Srbiji (naravno) kako bi bilo očigledno kako su ove istočne, nacionalističke zemlje i njihove elite koristile religiju zarad svojih nacionalističkih ciljeva (Putin i Milošević), a svoj tekst završava još jednim priznanjem da “ništa od ovoga ne treba shvatiti kao odbacivanje iskrene vere pojedinačnih vernika koji poštuju ove predmete.”

Dakle, ukoliko po Kišjuhasu svaka ideologija ima svoje toteme i rituale, zašto je onda stajanje u redu radi, npr, kupovine karata za pozorišne predstave izuzeto od stavljanja u službu demonstracije jedne političke zajednice? Koja je to onda zajednica? Kapitalistička? Zašto niko ne poteže pitanje bilo kog kapitalističkog rituala i što nijedan feljtonista Danas-a o tome nikada ne oseti (iracionalni) poriv da napiše (artumentovan) tekst?

To da svaka praksa može (i jeste) uvek upotrebljena od strane političke elite, vlasti, nacionalne državei njenih interesa treba, u 2026. godini treba da bude nova informacija? Da li treba da bude a prirori dokaz da je svaka praksa (koja može biti upotrebljena na isti način) u startu pogrešna? Jel se Kišjuhas zalaže za apsolutno negiranje prakse koju bi nacionalistička elita mogla da upotrebi za svoje ciljeve, budući da je to potencijalno apsolutno svaka praksa? Jel se Kušjuhas zalaže za izbegavanje apsolutno bilo koje prakse? Zvuči u najmanju ruku bizarno. 

Sa druge strane, zašto se uvek religiozna praksa (a ne neka druga, recimo kolonijalna, eksploatatorska, ekonomska…) uzima kao dokaz da je vlast koristi za svoje nacionalističke ili neke druge, u savremenom geopolitičkom svetu još važnije interese? Da li je red za pojas (tek poslednji) dokaz (koji liberali pružaju) da je SNS nacionalistička vlast ili se liberali isključivo trigeruju kada im se na horizontu pojavi prilika da nas rituali poput čekanja u redu ispred hrama vraćaju u “srednji vek”, da i dalje vladaju nacionalističke elite, a da je jedino svetlo liberalna i sekularna država?

Vukašin Milićević – Iracionalizam vere

Poslednja kritika dolazi od strane Vukašina, inače raščinjenog sveštenika Srpske pravoslavne crkve, koji je i unutar crkve iznosio javne kritike o pričešću tokom covid pandemije, a koga je raščinio prethodni patrijarh Irinije zbog njegovog gostovanja u Utisku nedelje bez prethodne dozvole patrijarha. 

Vukašin je jednostavan u svojoj kritici. On kaže da je u pitanju nešto iracionalno. Odnosno, da je odlazak na celivanje pojasa apsolutno iracionalan čin. Zašto? Vukašin argumentuje, jer “većina tih ljudi nisu čuli za pojas presvete bogorodice.” Da, pa šta? Jedan zdravorazumski odgovor na ovaj prigovor neznanja daje Filip Rodić, kroz sjajnu analogiju u razgovoru sa Bazduljem kada kaže da većina ljudi koja ima rak nije čula za lek koji im daju. 

Ako doslovno ispratimo ovu Vukašinovu logiku vernika koji prvi put čuju za pojas, i to jednog bivšeg sveštenika (!), postavlja se pitanje – kako onda jedan radioznao, još neverujući ili prosto čovek van religije ulazi u religijske prakse? Kako se odlazi u crkvu ili na liturgiju? Jel prvo mora da se ode na wikipediju da se pročita sve što će se raditi, a onda na ulazu crkve sveštenik ispituje? Jel se polaže test opšte informisanosti SPC-a da bi se sa opravdanjem ućestvovalo u hriščanskoj praksi? 

Za Vukašina, redovi za pojas su tiranija iracionalnog, a ti ljudi predstavljaju nekakve očajnike koji, u razorenom društvu, traže izlaz, ali da ništa od toga nije problem po sebi već sve zajedno. Naposletku, Vukašin, u Utisku nedelje govori šta je za njega, nasuprot ovoj “iracionalnoj veri”, potrebno. Potrebno je, kaže “prava vera, odnosno nada koja nije lišena razuma”.

Logički gledano, skup pojedinačno bledunjavih poenti ne čini jedan kvalitetan argument kada se oni skupe zajedno. Sa druge strane, kako Vukašin zna ko ima kakvu veru u ovom redu? Jel samo stajanje u redu dokaz da je neko nerazuman pa samim tim, ma koliko čvrsto verovao u Hrista, predstavlja čoveka koji nema onu pravu racionalnu veru?

Na kraju, po uzoru na Oljine goste i sam građanski teatar (u kojem Vukašin već pliva kao riba), kada mu Olja postavi pitanje da li bi on otišao da vidi pojas, daje politikanski odgovor da ga je on već video na Svetoj gori, a kada mu Olja ponovo postavi pitanje (“da niste videli”) odgovara odrično, pričajući o Jevanđelju po Jovanu (“jedna od najfundamentalnijih hršćanskih knjiga”) koje se, dodaje, završava sa “blaženi koji ne videše a verovaše”. Za Vukašina je, dakle, najviši oblik vere – verovati bez dokaza/gledanja.

Nije li vera bez dokaza paradigma izlaska iz razuma, dakle suština iracionalnog? Zar onda, pravi vernik (u Vukašinovom smislu) nije onaj, koji, uprkos dokazu (i mišljenju) da je stajanje u redu za celivanje pojasa iracionalan čin, veruje u ljude koji stoje u tom redu bez, dakle, tog dokaza ili gledanja u njihovo stajanje u redu?

Građansko-sekularna mitomanija

Ova plejada (paradigmatskih) građanskih kritika boluje od površnosti, kontradiktornosti i fiksacije jer, ona sama izvire iz jednog građanskog mitološkog oblika. Poput Bazduljeve argumentacije o konceptu relikvije u svom sekularnom obliku kao sveprisutnom u svakodnevnom životu, koju kritike ili zaobilaze ili kontradiktorno potvrđiju (već navedeni početni Kušjuhasov stav o univerzalnosti totema, relikvija i naposletku rituala), čini se da je u srži, stari dobri refleks građansko-sekularnog, čija je osnova, kako opet Bazdulj kaže “potreba za ismejavanjem jedne očite duhovne potrebe velikog broja ljudi”.  

Građansko-sekularni kulturni diskurs, počiva na naučnoj (delom ateističkoj) slici čoveka-građanina kao racionalnog prosvetitelja, čija je dužnost da cinično prokazuje (ismeva(!)) široku masu primitivno-magijskih, vernika, glasača, ludaka, i drugih iracionalnih subjekata. Ova, naivna kripto-prosvetiteljska praksa, nije izmišljena u studiju Olje Bećković, niti u uredništvu Peščanika, već je nasleđena, sasvim nekritički preuzeta poput opisa francuskih igračaka koje u svom eseju Igračke daje Rolan Bart.

Po Bartu, odrasli francuz vidi dete kao drugog sebe, kao malog čoveka, jer su gotovo sve igračke koje za njega proizvodi reprodukcije, u manjoj veličini ljudskih predmeta. Ove igračke uvek označavaju nešto socijalizovano iz sveta odraslih – vojska, škola, medicina, policija, nauka, itd, time nudeći detetu sve ono čemu se odrasli (više) ne čude. Kroz ovu imitativnu lepezu predmeta dete može stasati samo u vlasnika-korisnika, nikada u stvaraoca. 

Bart kaže, kretnje deteta, se na ovaj način podešavaju tako da se ne upušta u pustolovinu, da se ne čudi, i da se ne raduje. Budući da kroz imitaitvnu prirodu igračaka (lutka koja imitira funkcije živog bića, npr) deca saznavaju o uzročno-posledičnoj vezi odraslih, tako da im se ona uvek isporučuje već otkrivena, na ovaj način se deca navikavaju da ne moraju da traže opruge kauzalnosti odraslih. 

Slično Bartovom opisu savremenih francuskih igračaka, građansko-sekularna mitologija je u svojoj osnovi sastavljena od mitoloških, tako sastavljenih i datih, a u sukobu sa čisto neutralnim građanskog poretka, figura. Bezgrešni reformator Đinđić, Šaman ilustrator Koraks, prorok jurenja-dinstanja Bakić, Bogovi olimpa – blokirane institucije, dežurni eskcentrik-umetnik Pijanista, objektivni analitičar Obućina, itd, koji redom personifikuju i proklamuju ne-objektivne, ne-naučne i ne-racionalne stavove. 

Građansko-sekularna identitetska upotreba Drugog

Za razliku od religijskog, u čijoj je osnovi tajna, dubina vere i radost, građansko-sekularni mitološki univerzum barata plitikim alatima cinizma i ismevanja (što smatra nužnim korektivom pri dovođenju pameti primitivnih i iracionalnih). Dok vera ne mora da degradira, odnosno poništava svog protivnika, budući da se bavi afirmativnim u svakom smislu (fundamentalno slavljenjem života), građansko-sekularna dinamika je uvek destruktivna, jer joj se identitet bazira na negaciji – na subjektu koji nije primitivan, nije iracionalan, nije lud..

Slično građansko-sekularnom, sada već i decenijskom, degradiranju sendvičara, krezubih, glupih, iako (kako vole na sav glas da se hvale) svesni političko-društvenog svih (a po pravilu uvek religioznih) praksi, dežurni akteri nisu ni ovoga puta propustili priliku da upotrebe svoje alate i (i)racionalno dokažu svima nama da su redovi u kojima smo čekali kako bismo celivali pojas Presvete Bogorodice, magijsko-fetišistički Ćacilend pod ingerencijom SPC-a i SNS-a.

U svom “prosvetiteljskom” podbadanju srpskog naroda u pravom smislu, najviši domet koji su postigli u razumevanju verujućih je bio u prihvatanju naše vere (“nek veruje svako u šta želi”) pod njihovim uslovima, poput više-decenijskog podbadanja potlačenih koji mogu biti obespravljeni, krezubi, ekonomski uništeni ali moraju znati i pridržavati se pravila građansko-sekularnog društva.

Drugim rečima, poput racionalne borbe građansko-sekularnog protiv iracionalnog ovakve vere, koja nepogrešivo prokazuje njihovu sopstvenu mitologiju i iracionalnost, tako i prokazivanje o političkoj upotrebi naroda, bili mi potlačeni i/ili verujući, završava u istoj ili još goroj upotrebi tog istog naroda, na kraju dana, svih nas.

Ako želiš da čitaš analize poput ovih ili da podržiš moj rad, postani član Zalogaji Patreona